ПОВОДОМ ДВЕСТОТЕ ГОДИШЊИЦЕ ДРУГОГ СРПСКОГ УСТАНКА (1)
КНЕЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ КАО ХРАБАР РАТНИК
У разматрању улоге Кнеза Милоша у српској историји и у описивању његовог живота често се занемарују његове ратничке врлине. Више се истичу друге његове особине, као што су: лукавство и вештина у преговорима, његов апсолутизам, монопол трговине и безобзирна ликвидација политичких противника.
Међутим, кнез Милош је био и веома храбар ратник. О томе најречитије говоре речи његовог биографа Вука Караџића: “Милош је за време војводовања свога био у реду најважнијих српских војвода: у јунаштву није уступао Вељку ни Чупићу, а од њих се разликовао тиме што није био ајтачија већ домаћин“. Ипак, Милош се и у том погледу разликовао од других устаничких војвода. Кад то прилике налажу, чинио је чуда од јунаштва, али се олако није излагао погибији, јер он се у срећу никада није уздао. У бистру, брзу памет јесте. Приликом освајања неког шанца на Ужицу 1807. године, пушчано тане је погодило младог војводу Милоша “више леве сисе, па избило кроз десну плећку“. Извукли су га из боја и, када су видели да се још мучи, помислили су да му можда има спаса. Тако је Милош на платну разапетом између два коња однет у Београд, где му је хећим ““ Тома Костић успео да среди ране, и Милош је дванаест недеља после рањавања био поново на ногама. (Причало се да му је тада Тома устима исисавао гној из ране).
Милош се посебно истакао 1809. године у борби против Сулејман ““паше Скопљака на Расници, када је овај паша водио у напад тридесет хиљада Турака Херцеговаца. Милош је своје устанике распоредио у бусије, испред утврђеног шанца. Па, уколико их изненадним ударом сломи, уколико не, ту је шанац, и дочекаће их на згодном месту. Тада је Скопљак био тешко рањен у руку. Међутим, њега је пекло много више што је побуњена раја разбила његову силну ордију и заузела силан плен, а највише вероватно Милошево јунаштво. Кажу да се Милош тада залетео у Турке и секао их, са таквом мегданџијском вештином, да ни једном није ни окрзнут, а да је под њим погинуо коњ. Са суровим Сулејман-пашом Скопљаком Милош се срео у везирском сарају у Београду после пропасти Првог српског устанка. Тада је Скопљак постао београдски везир. О томе говори ова анегдота. ““ Када је ага Серчесма довео Милоша паши 1813. године везир је рекао својим ајанима: “Погледајте овога мршавог кнеза, посинка мога, како је сада миран и понизан! А ја сам пред њим морао толико пута бежати, врат да сломим! И најпосле, на Расници, преби ми ову руку!
- Ово си ме ујео, посинче Милошу!
- Ја ујео! ““ ја ћу позлатити, честити везиру!“ ““ сетио се Милош чаробних речи, које отклањају могућност да се његова глава нађе на коцу на Стамбол капији.
Силном Карађорђу, преком и спремном да брзо потегне кубуру, нико из опозиције, која је желела да му ограничи власт, није смео да се јавно супротстави, осим Милоша. Миленко Стојковић и Петар Добрњац су бежали, Милан, Милошев старији брат је већ био умро у Букурешту, а Милошево писмо у коме Миленку и Добрњцу је обећавао помоћ у акцијама против Карађорђа се нашло у Карађорђевим рукама. Ипак, Милош је дошао на Скупштину у Београд.
Узалуд је свог кума Милоша молио да сву одговорност за то писмо “које главу сече“ пребаци на своје писаре. Овај то није хтео. Карађорђе је дигао руке. Међутим, то је добро дошло председнику Совјета Младену Миловановићу. Према казивању Петра Јокића, обрачун крагујевачког трговца са рудничким војводом је текао овако:
“У скупштинској седници, Младен, као председник, угледавши Милоша, необријана, наједанпут искрљешти очи на њега и викне:
- Погледајте ово псето рутаво! Како је необријано дошло у заседање!
Милош ђипи на ноге, и већ му ударише сузе.
- Господару Младене ““ рече он ““ и сам знаш да ми је брат скоро умро, зато се нисам обријао, а не што непоштујем скупштину и њена заседања.
- Бре ти си парампас; тебе треба обесити о врбу што не рађа ништа. У хапс се вуци, кучко!
На срећу Милошеву, остале војводе су запретиле оставкама. Сваки се тада побојао за своју, кажу од тог Младеновог суда, и Милош је остао жив. Милош је доцније истицао да му је највише помогао у том погледу Хајдук Вељко, који је био оптужен Совјету због неких преступа (узимао туђе летине и напаствовање девојака од стране њега и његових бећара) па је одбио да дође на саслушање и демонстративно изјавио да ће из ината отићи Мула-паши у Видин.
После овога, Милошева војводска власт је била веома умањена. Држао је само Брусницу и још дванаест села.
Но 1813. године, Карађорђе се сетио Милошевих ратничких особина и тада га видимо као команданта Ужица. Касније заповеда на Лозници и у последњој одбрани на Равњу. Седамнаест дана на Равњу Милош се бори очајнички, опет са војском Сулејман-паше Скопљака. Међутим, попуне у војсци нема, хране нема, муниције и барута нема. Повлачи се према Шапцу, и у присуству Проте Матеје Ненадовића, где псује кнеза Симу Марковића (заповедника Дринског ратишта) што га је оставио без снабдевања. Тада и прориче брзу пропаст устанка у коме су на најважнија места дошли амбициозни, али неспособни људи.
После тога, на вест о Карађорђевом бекству у Аустрију, Милош покушава да се докопа Београда, да га одржи. Неуспева. Јаков Ненадовић га зове да заједно беже преко Саве. Одговор је јуначки:
- Кад моју стару мајку, жену и децу разгазе Турци, које вајде да и ја сам живим? Доста је браће изгинуло војујући са мном, право је да погинем и ја, ако другачије нема живота. Не могу те то, господару Јакове, никако послушати! Него идем у моју нахију, па куд остали онолики народ, туда ћу и ја.“
Пресудан моменат у његовом животу је ова одлука да не бежи из Србије и не оставља обезглављен народ.
На кратко, Милош поседа Ужице, али га без муниције и хране није могао задржати, зато распушта војску, и склања породицу.
(Наставиће се)
Међутим, кнез Милош је био и веома храбар ратник. О томе најречитије говоре речи његовог биографа Вука Караџића: “Милош је за време војводовања свога био у реду најважнијих српских војвода: у јунаштву није уступао Вељку ни Чупићу, а од њих се разликовао тиме што није био ајтачија већ домаћин“. Ипак, Милош се и у том погледу разликовао од других устаничких војвода. Кад то прилике налажу, чинио је чуда од јунаштва, али се олако није излагао погибији, јер он се у срећу никада није уздао. У бистру, брзу памет јесте. Приликом освајања неког шанца на Ужицу 1807. године, пушчано тане је погодило младог војводу Милоша “више леве сисе, па избило кроз десну плећку“. Извукли су га из боја и, када су видели да се још мучи, помислили су да му можда има спаса. Тако је Милош на платну разапетом између два коња однет у Београд, где му је хећим ““ Тома Костић успео да среди ране, и Милош је дванаест недеља после рањавања био поново на ногама. (Причало се да му је тада Тома устима исисавао гној из ране).
Милош се посебно истакао 1809. године у борби против Сулејман ““паше Скопљака на Расници, када је овај паша водио у напад тридесет хиљада Турака Херцеговаца. Милош је своје устанике распоредио у бусије, испред утврђеног шанца. Па, уколико их изненадним ударом сломи, уколико не, ту је шанац, и дочекаће их на згодном месту. Тада је Скопљак био тешко рањен у руку. Међутим, њега је пекло много више што је побуњена раја разбила његову силну ордију и заузела силан плен, а највише вероватно Милошево јунаштво. Кажу да се Милош тада залетео у Турке и секао их, са таквом мегданџијском вештином, да ни једном није ни окрзнут, а да је под њим погинуо коњ. Са суровим Сулејман-пашом Скопљаком Милош се срео у везирском сарају у Београду после пропасти Првог српског устанка. Тада је Скопљак постао београдски везир. О томе говори ова анегдота. ““ Када је ага Серчесма довео Милоша паши 1813. године везир је рекао својим ајанима: “Погледајте овога мршавог кнеза, посинка мога, како је сада миран и понизан! А ја сам пред њим морао толико пута бежати, врат да сломим! И најпосле, на Расници, преби ми ову руку!
- Ово си ме ујео, посинче Милошу!
- Ја ујео! ““ ја ћу позлатити, честити везиру!“ ““ сетио се Милош чаробних речи, које отклањају могућност да се његова глава нађе на коцу на Стамбол капији.
Силном Карађорђу, преком и спремном да брзо потегне кубуру, нико из опозиције, која је желела да му ограничи власт, није смео да се јавно супротстави, осим Милоша. Миленко Стојковић и Петар Добрњац су бежали, Милан, Милошев старији брат је већ био умро у Букурешту, а Милошево писмо у коме Миленку и Добрњцу је обећавао помоћ у акцијама против Карађорђа се нашло у Карађорђевим рукама. Ипак, Милош је дошао на Скупштину у Београд.
Узалуд је свог кума Милоша молио да сву одговорност за то писмо “које главу сече“ пребаци на своје писаре. Овај то није хтео. Карађорђе је дигао руке. Међутим, то је добро дошло председнику Совјета Младену Миловановићу. Према казивању Петра Јокића, обрачун крагујевачког трговца са рудничким војводом је текао овако:
“У скупштинској седници, Младен, као председник, угледавши Милоша, необријана, наједанпут искрљешти очи на њега и викне:
- Погледајте ово псето рутаво! Како је необријано дошло у заседање!
Милош ђипи на ноге, и већ му ударише сузе.
- Господару Младене ““ рече он ““ и сам знаш да ми је брат скоро умро, зато се нисам обријао, а не што непоштујем скупштину и њена заседања.
- Бре ти си парампас; тебе треба обесити о врбу што не рађа ништа. У хапс се вуци, кучко!
На срећу Милошеву, остале војводе су запретиле оставкама. Сваки се тада побојао за своју, кажу од тог Младеновог суда, и Милош је остао жив. Милош је доцније истицао да му је највише помогао у том погледу Хајдук Вељко, који је био оптужен Совјету због неких преступа (узимао туђе летине и напаствовање девојака од стране њега и његових бећара) па је одбио да дође на саслушање и демонстративно изјавио да ће из ината отићи Мула-паши у Видин.
После овога, Милошева војводска власт је била веома умањена. Држао је само Брусницу и још дванаест села.
Но 1813. године, Карађорђе се сетио Милошевих ратничких особина и тада га видимо као команданта Ужица. Касније заповеда на Лозници и у последњој одбрани на Равњу. Седамнаест дана на Равњу Милош се бори очајнички, опет са војском Сулејман-паше Скопљака. Међутим, попуне у војсци нема, хране нема, муниције и барута нема. Повлачи се према Шапцу, и у присуству Проте Матеје Ненадовића, где псује кнеза Симу Марковића (заповедника Дринског ратишта) што га је оставио без снабдевања. Тада и прориче брзу пропаст устанка у коме су на најважнија места дошли амбициозни, али неспособни људи.
После тога, на вест о Карађорђевом бекству у Аустрију, Милош покушава да се докопа Београда, да га одржи. Неуспева. Јаков Ненадовић га зове да заједно беже преко Саве. Одговор је јуначки:
- Кад моју стару мајку, жену и децу разгазе Турци, које вајде да и ја сам живим? Доста је браће изгинуло војујући са мном, право је да погинем и ја, ако другачије нема живота. Не могу те то, господару Јакове, никако послушати! Него идем у моју нахију, па куд остали онолики народ, туда ћу и ја.“
Пресудан моменат у његовом животу је ова одлука да не бежи из Србије и не оставља обезглављен народ.
На кратко, Милош поседа Ужице, али га без муниције и хране није могао задржати, зато распушта војску, и склања породицу.
(Наставиће се)
Пише: Богдан Секендек
Најновији број
18. април 2024.
