ПОСЛЕ 50 ГОДИНА ПОНОВО У ИСТИМ КЛУПАМА

У селу Накучани баш на Видовдан састала се генерација давне 1965. године прошлог века. Симболичним школским звоном означен је почетак сусрета, а у учионици уместо дечака и девојчица седеле су баке и деке. Организатору овог сусрета и аутору ових редака дозвољено је да изврши прозивку присутних. У међувремену један број другарица и другова заувек су напустили овоземаљски живот. Њима је одата пошта минутом ћутања а у оближњој цркви и помен.
Био је то сусрет да се памти, дан кога ће се сви дуго сећати. Емоције су биле јаче од свега па ни сузе радоснице нико није крио. Евоциране су успомене на школске дане када се играо фудбал са крпаном лоптом, а заједничке игре су биле “између четири ватре“ и Труле кобиле“. Данашње генерације не познају тај спорт, сад су сви опседнути неким другим играма које су нам наметнуте ““ игре на мобилним телефонима и љубав преко фејсбука.
Те 1965. године напустили смо село баш онако као да идемо на један школски распуст. Нико није ни слутио да ће тај распуст трајати баш пола века. Ово је била прилика да се поново видимо и испричамо о свему. Трагови живота и урезане боре на многим лицима били су видљиви што говори да им живот није био лак. Од голобрадих дечака и чупавих девојчица живот је направио праве баке и деке. Неки се одавно служе и ортопедским помагалима. На столу се нашла и припремљена закуска а није изостала ни рођенданска торта са бројем “50“. Сви су певали и рођенданску песмицу “Диван дан“ додуше са мало измењеним текстом ““ примереним годинама. Сусрет је трајао мало дуже, на време се није гледало а један број “матураната“ наставио је дружење на другој адреси. На крају је договорено да се следећи сусрет одржи за две године у исто време и на истом месту, па ко доживи нека прича.