НАШЕ ВРЕМЕ, НАШЕ БРЕМЕ

Радни век Раденка Илић провела је међу ђацима у школи али њена љубав према поезији од раног детињства није престајала. Посматрајући људе, догађаје, живот који се смењивао као и њено службовање по некадашњој БиХ, али и у шабачкој ОШ „Стојан Новаковић“, где је и пензионисана, исписивала је стихове чак и на полеђинама својих припрема. Све је долазило у налету, неочекивано, а онда остало трајно забележено као споменар сећања на времена, понекад бурна, а некад тиха и идилична.
- Писала сам за себе размишљајући да све то сачувам и оставим породици. Међутим, на наговор Бранка Станића, који је прочитао моје песме, недавно сам их објавила. Уз његове инструкције успела сам да их групишем по темама. Сада када је ту просто не могу да верујем јер ни у подсвести нисам размишљала да их једног дана објавим. То ми није био приоритет ““ каже Раденка са осмехом.
У сенци крушке, чији се мирис зрелих жутих плодова ширио двориштем, некадашња учитељица присећала се настанка песама иза чијег је сваког стиха стајала једна животна прича. И док шуште странице тек одштампане збирке њен симболичан назив „Наше време, наше бреме“ говори много што шта.
- Свака моја песма има мало ироније, мало сарказма, неку жаоку тако да ми је жао што један део нисам сачувала. Биле су добре и оне младалачке из основне школе. Сећам се да сам чак у Учитељској школи за писмени задатак уместо састава написала песму. Професор ми је дао четворку уз образложење да је песма успела али да не може да буде писмени задатак. Испред Учитељске школе у Шапцу, тих година, била сам уредник „Омладинске стране“ са Драгишом Пењином и Бранком Криловић, новинарком, тада испред Гимназије и сликаром Студом. Те 1970. у „Гласу Подриња“ објављена је и моја песма „Осећам“. После сам отишла у Босну где сам исто писала. Радила сам десет од четрнаест година без струје уз лампу. Од песама из тог периода сачувана је једино „Планинка“. Први утисак, први дојам када сам дошла да радим на 1.500 метара надморске висине оставила је на мене жена која је плела у ходу са дететом у торби на леђима. Сећам се и песме „Дрвосеча“. У збирци се налази и песма „Учитељ у планини“ и још много тога ““ присећа се Раденка.
Ни време, ни место нису важни када је у питању стваралачки порив. Све дође у налету, тренутку, а често и у сновима.
- Скоро сам ишла улицом и видим дете држи комад хлеба. Наиђе пас а дете га пригрли. Киша, хладно, нико не обраћа пажњу. Убрзо ето и стихова. Некако се одмах појави инспирација и сами стихови потекну. Дешавало се да у сну сањам неке стихове и кад се пробудим брзо запишем да не би заборавила. Дешавало ми се да сам писала на папирним марамицама, у аутобусу, на некој прослави. Записивала сам кришом на неком папиру, белешци. После га, наравно, обликујем у песму.
Збирка, у ауторкином издању, а штампи „Чивија принта“, на деведесет шест страна доноси шездесет пет песама груписаних у четири тематске целине и то: „Песме за децу“, „Поцерина извор здравља носи“, „На ветрометини великих сила“и „Тече живот као река“.
- Теме су свакидашње, реалне. Нема фантастике. У питању је свакидашњи живот обичних људи. На известан начин и моја аутобиографија. Тако је песма „Сељак“ посвећена мом оцу, „Сусрет“ мужу, „Цер јунак планина“, „Поцерско пролеће“ завичају одакле сам потекла.
Како сама каже овде није крај. Још много тога остало је у рукопису, белешкама, чекајући да се доради, преради. Уз мноштво нових стихова убрзо ће и оне изаћи у јавност. До тада Раденка ужива у свом првом песничком чеду које је показало да никада није касно остварити своје младалачке снове.
Раденка Илић, девојачки Макевић, рођена је у Синошевићу 31. октобра 1951. године. Учитељску школу у Шапцу завршила је 1970. године. Од 1971. до 1984. радила је у ОШ „Млади горани“ у Угодновићу, општина Теслић, БиХ, данас Република Српска. Педагошку академију завршила је 1976. у Тузли. Од 1986. радила је као учитељица у ОШ „Стојан Новаковић“ у Шапцу где је и пензионисана 2012. године. Кћерка Наташа, син Ђорђе, четворо унучића, највећа су јој подршка.