КНЕЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ КАО ХРАБАР РАТНИК

Држао се једно време планине а после оних стравичних дана, колико је царској војсци дато да плени, убија и хвата робље, и кад су Турци почели да примирују свој бес, Милошу стигне глас да су преживеле народне старешине које се нису склониле преко Саве и Дунава почеле да се предају Турцима, и да полако треба почети са организацијом нормалног живота. Стога се предаје заповеднику гарде новопостављеног везира анадолском делибаши Али-паши Серчесми.
Куршид-пашин делибаша је тада, у знак покорности, примио код Таковске цркве, Милошеву војничку сабљу и одмах га поставио за обор кнеза Рудничке нахије, а потом и Крагујевачке и Пожешке.
После пропасти Карађорђевог устанка, Милош је, уз још неколико народних првака, као што је кнез Аксентије Миладиновић из Чибутковице, мирио народ са Турцима иако је знао да мира неће бити. Када је прошло оних дванаест дана крвавог пира Куршид-пашиних војника на столицу београдског везира се попео страшни осветнички расположен Скопљак, а под његовом владавином само мртав рајетин је био добар рајетин. Ипак је на делијску реч Али-аге Серчесме Милош први пут отишао у Београд али је гледао да често не навраћа тамо. Он је знао да је народ исцрпљен десетогодишњим ратовањем, десетокован, затим опљачкан до голе коже и да нема снаге и воље за нови устанак. Док макар један дим кроз оджаке протуримо, док макар једну погачу на огњишту испечемо. Зато је Милош, мање више био талац у Београду. Са доста разлога мирио је народ носећи своју главу лаву у чељуст.
Када је у јесен 1814. године избила Хаджи-Проданова буна у крају око Чачка, Милош је био противу ње. Подигнута је у несрећно време, у позну јесен, заметнута скоро случајно када су се једна свађа и пљачка претвориле у буну, иако се проширила на четири нахије није имала никакве шансе на успех. Милош је својом речју успео да угуши буну, али су га Турци узели за таоца сматрајући да ће његов углед, и страх за његову главу, задржати рају у покорности. Међутим, када је Милош видео како је Ћаја-паша многе учеснике буне изложио зверским мукама терајући их голе и босе за Београд, а неке дао набити на коље у доњем граду на обали Саве, Милош полако почиње да мења свој став.
Тада је убијен Станоје Главаш, чувени хајдук, који се 1813. године предао Турцима и добио задатак да чува цариградски друм. Његову главу је Милош видео почетком зиме 1814. пред Скопљаковим двором у Београду. Тада му је један пашин Гаваз рекао:
- Кнеже, видели Главашеву главу? Сад је на твоју ред?
- Вала сам ја моју одавно бацио у торбу, а ово је туђа што је носим на раменима ““ одговорио је сасвим искрено Милош.
Скопљакова слаба тачка био је новац. Милош је тражио да откупи неко робље, паша је одредио цену и Милош оде у народ да купи паре. На терену је видео да Турци опет робе и секу. Више се нико није осећао сигурним, све се више размишљало о новом устанку. Неколико угледних главара: Милутин Гарашанин, Арсеније Ломо, поп Ранко из Рудовца, на једном састанку, договорили су се да устанак треба да почне чим процвета глог, а за вођу да се изабере Милош. У Горњој Црнући код Милошеве куће, за то време окупио се цео штаб. Ту су његов повратак чекали, вели Вук, војвода Лазар Мутап, Сима Паштрмац и други. Но, Милош је још неко време, кад се вратио кући, отезао са устанком. Није било хране, нема ни муниције, ни оружја, куга тек што је прохујала кроз Србију. Није био сигуран ни шта мисле раније старешине. (Кнез Аксентије као да му је радио о глави). После две године врења у народу и још жешћег турског зулума, на црквени празник Цвети 11. (23) април 1815. године у Таковском пољу код столетног грма, састали су се још једном устанички прваци (кнезови). Потом су у цркви брвнари, покривеној шиндром, после службе коју је држао поп Павле из Такова, положили заклетву да ће се борити против Турака. Тада је Милош објавио да се прима за вођу устанка. Потом је отишао кући у Црнућу, обукао војводско одело, наоружао се и са војводским барјаком изашао пред окупљене устанике и рекао:
- Ево мене, ето вас ““ ето вам рата са Турцима!
Међутим, Милош је под чувеним таковским грмом изговорио и ове речи упозорења:
- Нека је знано свим кнезовима, кметовима и сваком брату Србину да смо овде данас код Таковске цркве имали велики састанак, договорили се да устанемо на Турке и извојујемо себи слободу. Народ ме је изабрао за вођу, а ја сваком наређујем да узме оружје и бије Турке где их види и чује. Ко изда или не послуша, томе више нема места међу нама.
Други српски устанак је плануо на неколико страна истовремено али са променљивом срећом. Борбе су трајале око три месеца, а најзначајније су оне код Чачка (Љубић), Палежа (Обреновца), Ваљева, Пожаревца и на Дубљу у Мачви.
На Чачку Милош остаје без свог изузетно храброг војводе Лазара Мутапа и старог барјактара Танацка Рајића... Али и чачански Турци остају без свог Ћаја-паше и беже.
Сретен Л. Поповић бележи да су Турке, док су бежали из Чачка уз Драгачево, бабе преслицама заробљавале. А Вук открива једно Милошево лукавство. Као што је на почетку Првог устанка Карађође тврдио да се Срби нису дигли на Цара већ на дахије чије је насиље дозлогрдило и њима и султану, тако је и Милош, веома благим поступцима према заробљеним Турцима, а посебно женама и деци створио утисак, да су се Срби дигли против окрутног везира Сулејман-паше Скопљана, иначе да немају никаквих бунтовничких намера.
У бици на Пожаревцу, у одсудном тренутку, Милош пуним пиштољем прети својим устаницима да ће убити сваког ко одступи, а турском делибаши (Анадолцу) довикује: “Вала делибаша! Ти може бити да имаш куда и на другу страну, али ја заиста немам никуд, него ми ваља овде мрети“. У истој бици која није имала значај Мишарске битке, Вук наводи и ову сцену. “Ту су где који момци и пријатељи Милошеви плачући трчали за њим и молили га и устављали, да не трчи напред, да не би погинуо и смрћу својом народ српски упропастио.“ После неколико дана крвавог боја, Турци су се и ту предали и њих је Милош као и карановачке и баточинске Турке, испратио до границе пашалука.
Одатле се Милош окренуо према Дрини, где се већ прикупила босанска турска војска. Ускоро ће доћи до последње битке у Другом устанку на Дубљу у Мачви, која се може оценити као изразит пример Милошевог ратног лукавства.