ГЛИГОРИЋИ ИЗ ВАРНЕ
КОЗЈЕ МЛЕКО ЕЛИКСИР ЗДРАВЉА
Мало је оних који се одлуче да свој живот посвете пољопривреди а поготово узгоју коза. Породица Глигорић из Варне је управо пример како се због опстанка човек прилагоди свему па и томе да уместо послом за који се школовао пређе на захтеван живот пољопривредног произвођача. Мука не бира средства али нешто што је била прека потреба данас је постало и задовољство. Посебно ако је, као што је то у случају Глигорића, повезано са здравим начином живота.
- После четрнаест година рада у „Шабац промету“ 1989. године остала сам без посла. Решили смо да се посветимо узгоју коза. До тада сам, због млађег сина који је имао једно неразвијено плућно крило, чувала две, три козе јер су ми рекли да је козје млеко веома лековито. Почетак је био јако тежак. Било је врло захтевно пошто сам била трговац. Данас то је мало другачије. Ујутру и увече ручно измузем по четрдесет литара млека. Сваки посао је на свој начин тежак, леп и користан али неко мора и тиме да се бави ““ прича Милица.
Поред млека Милица прави сир и качкаваљ. Доста тражена је и сурутка због свог лековитог дејства.
- Неварено млеко већи број људи дође да узме ради деце. Од другог, правим качкаваљ, али и сир, неварени и варени. Велики број људи узима сурутку која је добра за јетру и плућа. Доста њих носи чак и за Аустрију. Дуго година нисам наплаћивала сурутку. Када ми неко дође и каже да би волео да купи јер му треба за лек дам без наплате. Увек се сетим како је мени било кад сам остала без посла. Времена су тешка. За то сам да помогнем сваком.
Процес прављења млечних производа од козјег млека захтеван је. Између осталог потребно је доста рибања шерпи јер се веома води рачуна о хигијени и што бољем квалитету производа.
- Када су биле велике врућине млеко нисам износила на пијацу али сам од једног господина, моје муштерије, иначе некадашњег технолога у „Млекари“, добила савет да одамх помужено млеко, које је специфично јер има велики број позитивних бактерија, ставим у замрзивач. Од тада тако и радим. Хвала Богу, за сада се муштерије нису жалиле ““ додаје уз осмех Милица.
Током година научила је много. Слушајући околину и савете доктора, од којих су многи и њене муштерије, али поучена и сопственим искуством, схватила је да је козје млеко еликсир здравља.
- До мене је скоро стигла и прича да је наша комшиница, иначе докторка, рекла да је млеко најбољи лек за зглобове. Рецепт је једноставан. У један литар млека истопити на пари беби сапун. Кувати око два сата. Добијеном течношћу мазати зглобове. Козје млеко је иначе лековито управо због специфичности паше. Козе не пасу као краве којима се даје и јарма, сено у јаслама. Оне се воде на пашу у шуму, ливаде. Не пасу траву до дна. Воле и горку, нпр. кантарион. Просто га тамане. Специфичне су и јако добре животиње.
Супруга, мајка, домаћица успева да се изборим, на тежи начин, са свим оним што чини њен свакодневни живот. Вољу јој дају синови, од којих старији Владимир ради у Шапцу као полицајац, а млађи Марко приводи крају студије грађевине.
- Јако је тешко да се све постигне. Тешко и врло напорно. Некако стижемо. Муж је у пензији па се заједнички боримо. Син Владимир треба да дипломира на Правном факултету, а Марко има још пар испита. Изгураћемо све јер најважније је да они заврше школовање и постану своји људи.
Окренувши се ка природи, пољопривреди, али и здравом начину живота прво из потребе а онда и из задовољства, Глигорићи данас имају стадо од двадесет до тридесет коза. Током године оне ојаре шездесет до седамдесет јарића.
- Углавном је све из нашег стада. Увек оствљамо подмлатке и то добре. Постепено смо их умножавали. Свако из породице по слободном времену излази на пашу јер од тога зависи квалитет млека. Мужа је ручна. Откако смо козе набавили деца нису видела лекаре. Не жалимо се ни на шта. Ни на болове ни на прехладе ни на алергије. Често смо са козама у природи, на чистом ваздуху. Све смо постигли својим рукама и сопственим средствима. Каже она народна „рад је створио човека“ а ми не смемо дозволити кад мало дођемо у озбиљне године, па чак и у пензију, да нас нерад убије. Кад је човек здрав онда је могуће све да уради. Има сто жеља. Кад се разболи има само једну, а то је да оздрави ““ истиче Милорад, који је свој радни век провео у Министарству унутрашњих послова као полицајац.
Захтеван, али и захвалан посао, по Милициним речима, Глигорићима је донео много више од финансијске стабилности. Трудећи се да све што раде раде без употребе хемијских средстава у њиховом домаћинству све пуца од здравља.
- Све је на природној бази. Свињу, коју гајимо за наше потребе, хранимо сурутком и травом. Парадајз се не прска већ га ђубримо козјим стајским ђубривом. Све што правимо и производимо трудимо се да то буде непрскано и лековито, да то човек може да поједе онако са апетитом, да не размишља док га једе ““ истиче Милица.
Супруг Милорад своју љубав према пчелама пренео је и на старијег сина Владимира тако да се посао увелико наставља.
- Наш радни дан је у просеку седамнаест, осамнаест часова. Имамо све своје - јаја, месо, младе јариће за храну, прасиће. Свиње одгајимо само онолико колико нам треба. Не користимо концентрате. Поред кошница и ситних производа деси нам се да остане вишак од коза по питању хране па пшеницу продајемо држави. Од свог рада остварујемо онолико колико нам је потребно за живот. Синови су уз мене научили и да сеју, ору, али и да само ако се оспособе за разноврстан рад могу постићи нешто у животу ““ убеђен је Милорад.
Рад је створио човека, а Глигорићи су од свога рада створили оазу здравља у којој свако може пронаћи лек за своју бољку, али и топлу, домаћинску реч која је и даље карактеристика овог нашег српског поднебља.
- После четрнаест година рада у „Шабац промету“ 1989. године остала сам без посла. Решили смо да се посветимо узгоју коза. До тада сам, због млађег сина који је имао једно неразвијено плућно крило, чувала две, три козе јер су ми рекли да је козје млеко веома лековито. Почетак је био јако тежак. Било је врло захтевно пошто сам била трговац. Данас то је мало другачије. Ујутру и увече ручно измузем по четрдесет литара млека. Сваки посао је на свој начин тежак, леп и користан али неко мора и тиме да се бави ““ прича Милица.
Поред млека Милица прави сир и качкаваљ. Доста тражена је и сурутка због свог лековитог дејства.
- Неварено млеко већи број људи дође да узме ради деце. Од другог, правим качкаваљ, али и сир, неварени и варени. Велики број људи узима сурутку која је добра за јетру и плућа. Доста њих носи чак и за Аустрију. Дуго година нисам наплаћивала сурутку. Када ми неко дође и каже да би волео да купи јер му треба за лек дам без наплате. Увек се сетим како је мени било кад сам остала без посла. Времена су тешка. За то сам да помогнем сваком.
Процес прављења млечних производа од козјег млека захтеван је. Између осталог потребно је доста рибања шерпи јер се веома води рачуна о хигијени и што бољем квалитету производа.
- Када су биле велике врућине млеко нисам износила на пијацу али сам од једног господина, моје муштерије, иначе некадашњег технолога у „Млекари“, добила савет да одамх помужено млеко, које је специфично јер има велики број позитивних бактерија, ставим у замрзивач. Од тада тако и радим. Хвала Богу, за сада се муштерије нису жалиле ““ додаје уз осмех Милица.
Током година научила је много. Слушајући околину и савете доктора, од којих су многи и њене муштерије, али поучена и сопственим искуством, схватила је да је козје млеко еликсир здравља.
- До мене је скоро стигла и прича да је наша комшиница, иначе докторка, рекла да је млеко најбољи лек за зглобове. Рецепт је једноставан. У један литар млека истопити на пари беби сапун. Кувати око два сата. Добијеном течношћу мазати зглобове. Козје млеко је иначе лековито управо због специфичности паше. Козе не пасу као краве којима се даје и јарма, сено у јаслама. Оне се воде на пашу у шуму, ливаде. Не пасу траву до дна. Воле и горку, нпр. кантарион. Просто га тамане. Специфичне су и јако добре животиње.
Супруга, мајка, домаћица успева да се изборим, на тежи начин, са свим оним што чини њен свакодневни живот. Вољу јој дају синови, од којих старији Владимир ради у Шапцу као полицајац, а млађи Марко приводи крају студије грађевине.
- Јако је тешко да се све постигне. Тешко и врло напорно. Некако стижемо. Муж је у пензији па се заједнички боримо. Син Владимир треба да дипломира на Правном факултету, а Марко има још пар испита. Изгураћемо све јер најважније је да они заврше школовање и постану своји људи.
Окренувши се ка природи, пољопривреди, али и здравом начину живота прво из потребе а онда и из задовољства, Глигорићи данас имају стадо од двадесет до тридесет коза. Током године оне ојаре шездесет до седамдесет јарића.
- Углавном је све из нашег стада. Увек оствљамо подмлатке и то добре. Постепено смо их умножавали. Свако из породице по слободном времену излази на пашу јер од тога зависи квалитет млека. Мужа је ручна. Откако смо козе набавили деца нису видела лекаре. Не жалимо се ни на шта. Ни на болове ни на прехладе ни на алергије. Често смо са козама у природи, на чистом ваздуху. Све смо постигли својим рукама и сопственим средствима. Каже она народна „рад је створио човека“ а ми не смемо дозволити кад мало дођемо у озбиљне године, па чак и у пензију, да нас нерад убије. Кад је човек здрав онда је могуће све да уради. Има сто жеља. Кад се разболи има само једну, а то је да оздрави ““ истиче Милорад, који је свој радни век провео у Министарству унутрашњих послова као полицајац.
Захтеван, али и захвалан посао, по Милициним речима, Глигорићима је донео много више од финансијске стабилности. Трудећи се да све што раде раде без употребе хемијских средстава у њиховом домаћинству све пуца од здравља.
- Све је на природној бази. Свињу, коју гајимо за наше потребе, хранимо сурутком и травом. Парадајз се не прска већ га ђубримо козјим стајским ђубривом. Све што правимо и производимо трудимо се да то буде непрскано и лековито, да то човек може да поједе онако са апетитом, да не размишља док га једе ““ истиче Милица.
Супруг Милорад своју љубав према пчелама пренео је и на старијег сина Владимира тако да се посао увелико наставља.
- Наш радни дан је у просеку седамнаест, осамнаест часова. Имамо све своје - јаја, месо, младе јариће за храну, прасиће. Свиње одгајимо само онолико колико нам треба. Не користимо концентрате. Поред кошница и ситних производа деси нам се да остане вишак од коза по питању хране па пшеницу продајемо држави. Од свог рада остварујемо онолико колико нам је потребно за живот. Синови су уз мене научили и да сеју, ору, али и да само ако се оспособе за разноврстан рад могу постићи нешто у животу ““ убеђен је Милорад.
Рад је створио човека, а Глигорићи су од свога рада створили оазу здравља у којој свако може пронаћи лек за своју бољку, али и топлу, домаћинску реч која је и даље карактеристика овог нашег српског поднебља.
О. Гавриловић
Најновији број
18. април 2024.
