НАГРАЂЕНА МОНОДРАМА „ФЕЈСБРУКА“ СИНИШЕ МАКСИМОВИЋА, ГЛУМЦА ШАБАЧКОГ ПОЗОРИШТА
СМЕХ ПУБЛИКЕ, НАЈВЕЋА НАГРАДА
Када је Синиша Максимовић, глумац Шабачког позоришта, преко фејсбука упознао писца Зорана Мијаљевића није ни слутио куда ће то познанство да га одведе. После фебруарске премијере у Шабачком позоришту монодрама „Фејсбрука“ у Синишиној режији, а по тексту поменутог писца, свој живот наставила је широм Србије да би недавно била награђена и на Интернационалном монодрама фестивалу „Албамоно“ у Албанији.
- Испало је баш неочекивано јер сам тек после два месеца од наступа на овом фестивалу сазнао да сам добио награду за неговање културе, туризма и животне средине. За њу сам сазнао од колегинице Биљане Ђуровић којој је наш амбасадор у Тирани пре неки дан донео поред њене две нагараде и моју. Кад човек оде на неки фестивал или било где другде гледа да одигра најбоље што може. Ако дође награда дође. Важно је да своју мисију, која ти је и посао и задовољство, одрадиш како треба, а сад да ли ће то неко вредновати или не то је већ друга прича ““ каже са осмехом Синиша.
Конципиран тако да што већи број људи види различите монодраме у више места фестивал је Синиши омогућио да посети туристичко место Воскопију.
- Играо сам у етно ресторану који је био прилагодљив овом жанру јер тема монодраме је како и сам наслов каже „Фејсбрука или Компјутерске муке Живослава сељака“. Било је лепо. Представу су одгледале и колеге из Русије, Македоније, Албаније, Црне Горе, са Косова, као и мештани. Морао сам да играм са мало појачаним гестом да би могле неке ствари мало више да се дочарају у покрету него гласовно. Гостопримство, организација, смештај, храна, дружење били су одлични. Направили смо лепу атмосферу и после представе. Свирао нам је Грк, док је колегиница из Русије фантастично отпевала три, четири нумере Едит Пјаф из своје монодраме.
Трећи одлазак Шабачког позоришта са једном од представа на свом репертоару показао је да колеге из Албаније имају високо мишљење о шабачким глумцима. Први је на овом фестивалу наступио Зоран Карајић, а пре четири године одиграна је и дуо драма.
- Тамо смо отишли по позив организатора фестивала чији је главни покровитељ Министарство културе Албаније. Врата њиховог фестивала су нам, по речима колеге из Албаније, увек отворена. Ово не сматрам само својом наградом него наградом мог позоришта у коме сам од 1987. године. Захваљујем се директору Зорану Карајићу који је препознао квалитет монодраме поставивши је на репертоар, као и свим колегама јер у време када сам спремао премијеру у нашем позоришту се убрзано радило и на „Каиновом ожиљку“. Било је тешко ставити пробу на сцену али успели смо. Заслуге за успех дугујем и мом пријатељу, нашем тонцу Кости Павловићу, мајстору светла Луки Поповићу, реквизитеру Мири Незири и осталом техничком особљу нашег позоришта.
Синишина монодрама, четврта по реду, доживела је десето извођење и то са успехом. После остварења у којима се захтева велика концентрисаност глумца на сцени, јер треба у неких сат времена одржати пажњу публике, Синиша не одустаје када су у питању монодраме.
- Пре три године у Словенији у Постојни добио сам награду за Пејаковићеву „Ја сам таки чо“™ек“. Уследиле су „Све своје носим са собом“ Недељка Зеленовића и „Ршум између живота“ Миленка Ераковића. Тренутно ми је план да се „Фејсбрука“ и даље игра. У међувремену сам видео да су италијани издали ДВД мини серије „Ландјело ди Сарајево“ у којој смо играли колега Љубиша Баровић и ја прошле године. Не знам да ли ће бити неких нових снимања.
До тада Синиша наставља са својом глумачком и животном причом у којој централно место заузимају монодраме. Како и сам каже одговорност је велика јер успех, као и неупсех, зависе једино од глумца који је на сцени, али исто и тако задовољство када публика одреагује на најбољи могући начин а то је констатнтним кикотом који је за глумца највећа награда.
- Испало је баш неочекивано јер сам тек после два месеца од наступа на овом фестивалу сазнао да сам добио награду за неговање културе, туризма и животне средине. За њу сам сазнао од колегинице Биљане Ђуровић којој је наш амбасадор у Тирани пре неки дан донео поред њене две нагараде и моју. Кад човек оде на неки фестивал или било где другде гледа да одигра најбоље што може. Ако дође награда дође. Важно је да своју мисију, која ти је и посао и задовољство, одрадиш како треба, а сад да ли ће то неко вредновати или не то је већ друга прича ““ каже са осмехом Синиша.
Конципиран тако да што већи број људи види различите монодраме у више места фестивал је Синиши омогућио да посети туристичко место Воскопију.
- Играо сам у етно ресторану који је био прилагодљив овом жанру јер тема монодраме је како и сам наслов каже „Фејсбрука или Компјутерске муке Живослава сељака“. Било је лепо. Представу су одгледале и колеге из Русије, Македоније, Албаније, Црне Горе, са Косова, као и мештани. Морао сам да играм са мало појачаним гестом да би могле неке ствари мало више да се дочарају у покрету него гласовно. Гостопримство, организација, смештај, храна, дружење били су одлични. Направили смо лепу атмосферу и после представе. Свирао нам је Грк, док је колегиница из Русије фантастично отпевала три, четири нумере Едит Пјаф из своје монодраме.
Трећи одлазак Шабачког позоришта са једном од представа на свом репертоару показао је да колеге из Албаније имају високо мишљење о шабачким глумцима. Први је на овом фестивалу наступио Зоран Карајић, а пре четири године одиграна је и дуо драма.
- Тамо смо отишли по позив организатора фестивала чији је главни покровитељ Министарство културе Албаније. Врата њиховог фестивала су нам, по речима колеге из Албаније, увек отворена. Ово не сматрам само својом наградом него наградом мог позоришта у коме сам од 1987. године. Захваљујем се директору Зорану Карајићу који је препознао квалитет монодраме поставивши је на репертоар, као и свим колегама јер у време када сам спремао премијеру у нашем позоришту се убрзано радило и на „Каиновом ожиљку“. Било је тешко ставити пробу на сцену али успели смо. Заслуге за успех дугујем и мом пријатељу, нашем тонцу Кости Павловићу, мајстору светла Луки Поповићу, реквизитеру Мири Незири и осталом техничком особљу нашег позоришта.
Синишина монодрама, четврта по реду, доживела је десето извођење и то са успехом. После остварења у којима се захтева велика концентрисаност глумца на сцени, јер треба у неких сат времена одржати пажњу публике, Синиша не одустаје када су у питању монодраме.
- Пре три године у Словенији у Постојни добио сам награду за Пејаковићеву „Ја сам таки чо“™ек“. Уследиле су „Све своје носим са собом“ Недељка Зеленовића и „Ршум између живота“ Миленка Ераковића. Тренутно ми је план да се „Фејсбрука“ и даље игра. У међувремену сам видео да су италијани издали ДВД мини серије „Ландјело ди Сарајево“ у којој смо играли колега Љубиша Баровић и ја прошле године. Не знам да ли ће бити неких нових снимања.
До тада Синиша наставља са својом глумачком и животном причом у којој централно место заузимају монодраме. Како и сам каже одговорност је велика јер успех, као и неупсех, зависе једино од глумца који је на сцени, али исто и тако задовољство када публика одреагује на најбољи могући начин а то је констатнтним кикотом који је за глумца највећа награда.
О. Гавриловић
Најновији број
18. април 2024.
