ДА БЛИЖЊИ БУДЕ БЛИЖИ

Ко у чуда верује, тај чуда и ствара... Има ли места чудима у причи о цркви? Или ово, можда, и није прича о цркви, већ пре о вери која чини чуда. Веровали су да могу, па је црква оживела. Походе је мештани, парохијани, гости, житељи шабачког „круга двојке“, млади, стари, а највише, чини се, деца... Цркву посвећену Св. Тројици, на Летњиковцу, надомак које се, у ово врело лето, кад је нигде нема, сачувала трава, тако зелена да подсећа да има нечег посебног у посвећености. И у доброј вољи која је почетак приче о сваком успеху.
- Када недељом видиш пун храм, нема бољег осећаја. То је нешто што сваког свештеника треба да испуни. Лепо је и што после службе сав тај окупљени народ остаје овде у цркви и око ње, да се дружимо, причамо. То је, претпостављам, и резултат нашег свештеничког рада и односа према људима, који то осећају на прави начин, осећају да је то позитивна енергија, љубав, широко срце и тако нам и узвраћају - казује протојереј ставрофор Раде Тодоровић, старешина цркве.
Дођу овде људи на молитву, дођу по утеху, дођу да чују какву лепу реч, јер тако је мало места остало на којима нас дочекају са „Где си, кућо...љубави...друже?“ А, тако госте дочекује отац Раде, старешина цркве. Старешина треба да је први, не само у цркви. И први је - у ентузијазму, вери и вољи. Не заостају ни остали ““ свештеници Слободан Живановић и Александар Петровић, парохијани, дародавци, путници који се враћају у боровину и мир шабачког насеља у прилог чијем имену говори и овај храм ““ па, уистину, постаде Летњиковац.
Нема бољих чувара од градитеља, па тако они који су храм подигли, брину о њему. Све је почело 2007. године заједничким залагањем свештенства Црквене општине Шабац. Од фебруара прошле године све се покренуло, па је црква посвећена Св. Тројици убрзо добила столарију, подно грејање, врата, иконостас, фреске и оно највредније ““ људе.
- Осим ове грађевине, оно што је најважније, то је жива црква - људи. Ми, у нашем храму, можемо да се похвалимо да баш имамо и негујемо живу цркву. С обзиром да смо у времену у каквом јесмо, морамо обратити пажњу једни на друге, свима је потребна лепа реч и пажња, посебно је важно водити рачуна о младима и њима изаћи у сусрет и помоћи им да пронађу прави пут. Велику радост нама свештеницима и свим нашим верницима представља и то што је у нашем храму служио и посећује нас наш Преосвећени владика шабачки Лаврентије - каже отац Раде Тодоровић.
Деце је, овде, ипак, највише. Помажу у цркви, скупљају прилоге, организују хуманитарне акције, граде свој храм.
- Овде, у порти храма, смо са породицама, пријатељима. Храм је уређен тако да се у њему и његовом окружењу може опустити, одморити и дружити. У оквиру Храма додати су и терен за одбојку и стони тенис, што ми се јако свиђа, јер се тако све више деце окупља и долази у цркву. А, где су деца, ту су и одрасли. Привлачи нас то што све више људи долази да би се у овом миру одморило, а многи долазе баш да би кроз разговор са свештеницима сазнали више о нашој вери. Храм је постао једно од омиљених места свих Шапчана ““ причају Катарина Јовић и Анђела Петровић.
Дар, мимо других, музички, уз много стрпљења и преданости теолога Катарине Симић изнедрио је мешовити дечји хор. Назван именом храма, хор окупља више од седамдесеторо деце, а Катарина са њима ради с много љубави и посвећености, како се једино може са оним највреднијим ““ нашом децом.

- У Храму се осећам као у другој кући. Један од највећих утисака на мене оставља дечји мешовити хор „Св.Тројице“, чији сам и сама члан. Драго ми је што је Храм постао место за дружење, окупљање младих људи, па се надам се да ће тако и остати - прича Милица Станојевић.
Оставили су у овом храму свој печат и врсни уметници, фрескописци Анастасије Радовић и Вук Дабетић. Спријатељили се за време рада с мештанима, па су за „сликаре“ стизале понуде... Овде ће, кажу свештеници, ускоро стићи и права мала тврђава коју могу освојити само најмлађи, а у плану је и изградња парохијског дома, да се има где окупљати кад лето мине. Само да се, пре тога, ураде приступне саобраћајнице и паркинг. Док причамо стиже и машина за чишћење подних плочица. Дар је браће Павловића који у Улму у Немачкој живе од 2001. године. Даривали су цркву и раније.
- Овде је рај - каже Милан, који овде проводи своје дане одмора.
А, опет, нема приче ни дела у нас, а да нема неке мане, па би и овој летњиковачкој причи о доброј вољи, вери и цркви Св. Тројице, оштро око посматрача могло наћи неку. Али, не морамо у изрицању суда другима увек поћи од себе. Можда је одговор једноставан, као што најчешће бива. Љубав је, они верују, одговор. Па зато не „закровљени небом“, као што песник рече, него „закровљени љубављу“ овде се неки млади уче раду, реду и поштовању ““ заборављеним или само, у поплави баналног, естрадног и таблоидног, скрајнутим вредностима, које трају колико и вера. Наша вера да ствари могу бити боље. Пре њих ми морамо бити бољи. Као што неки већ јесу. Преправљена за ову прилику позната мисао могла би гласити „они граде храм, храм гради њих“. Тако ће они, заокружени, и овом времену и нашем трајању додати вредност.
НАЈВИШЕ ЈЕ ДЕЦЕ
Децу учимо да једни другима изађу у сусрет, да имају осећај за друге и да се радују кад помогну другима. И то је највредније што можемо да им дамо. Некад нас питају „Је л“™ данас празник“, а некад позивају да „укрстимо рекете“. Важно је само да за њих увек имамо времена - каже отац Раде.