ПРИЧАМ ТИ ПРИЧУ У СЛИКАМА

Нож. Скалпел. Рез. Емоције. Сећање. Стакло. Жица. То је Александра Дада Томић Вицковић, магистар графике, уметник душе преточене у непоновљиве витраже. Уз звук пуцања стакла, пун и јасан, како сама каже последње три године покушава „да спозна емотивне фазе кроз рад“ попут фрагилности, снаге, радости, и све то „брзим кратким резовима, понекад веома болним“. Живе слике преточене у интимне записе малог формата уз неизоставне „шарене веселе стаклиће“ недавно су могли видети и Шапчани у галерији Културног центра. Њена „Аутопсија љубави“ донела је лично посматрање живота али и дубине сопствене душе.
- Мој рад је увек везан за оно што ја доживљавам и проживљавам. Неодвојиви је део живота. Сам назив је у ствари назив једне песме „Аутопсy оф тхе лове“. Тај назив ме је инспирисао за те радове. „Аутопсија“ - женски род ““ самогледање, гледање (или виђење) својим (или рођеним) очима, лично посматрање ““ каже Дада.
Експериментишући различитим медијима Александра у свој свет уметничке инспиративности уноси камен, теракоту, памук, пур-пену нудећи посматрачу скулптуре, објекте, асамблаже и, како сама каже „објекте у простору, чауру и паковање интиме“.
- Витраж сам научила да радим 2008. године у радионици Милана Николића, мислим да се тада звала „Наос“, док сам чекала одбрану магистарског рада. То је био онај фини спој. Нешто ново научити, а нешто и зарадити. Иако на први поглед изгледа тешко није толико. Вероватно тражи већи напор али кад ти је нешто интересантно, када волиш није проблем. Лично нисам осетила напор. Јесте некад мало проблем савијати ту жицу, опире се, али физички ми није представљало неки већи проблем. Мислим да је напорније радити графику. Треба окретати ту пресу и урадити не знам колико отисака некад у току дана али витраж сам по себи није. Јесте мало незгодан али не захтева много већу физичку снагу ““ објашњава Александра уз осмех.
По завршетку средње Школе за уметничке занате, данас Школе примењених уметности, жеља јој је била да упише сликарство. Планови су се променили онога тренутка када је закорачила у графички атеље који ју је подсетио на лабораторију неког хемичара.
- Ту су били некакви папири окачени, вода, киселина, преса. То је мени све деловало „вау“. Једноставно необично, чудно. Нисам раније имала прилику да улазим у графички атеље тако да је тај атеље оставио на мене снажан утисак и то ме негде после определило за графику. Иако је витраж медиј којим се тренутно бавим надам се да ћу у скоријој будућности стећи услове за графички атеље. То ми је болна тачка. За сада стоји и чека боље дане.
Живот оставља многе трагове како на души тако и на уметниковим радовима. После осамнаест година проведених у Црној Гори, где се и удала и родила сина Огњена, њен повратак у родни град започео је на прави начин и то изложбом.
- У суштини ја сам овде непозната. Излагала сам на неким групним изложбама али ретко. Увек је био тај проблем како послати рад и све то. Било је мало чудно. У свом граду си а нико те не зна, и ти никога не знаш и нико не зна чим се ти бавиш. Чудно, инспиративно. Необично у сваком случају.
Иако за сада без посла њена борба, као и борба сваког уметника, не престаје. Наде и жеље су једно, могућности друго. Ипак, кад је воља ту ништа није тешко.
- Волела бих да ову изложбу мало „прошетам“ и успут да напуним батерије за неки нови циклус јер сад сам се баш „испуцала“. Радим у тифани техници витраже тако да ћу се сад мало томе посветити. Треба од нечега живети. Занимљиво ми је и то да радим. Закорачила сам мало у примењене воде јер и то може бити креативно. Сад кад имам атеље онда имам у плану и даље рад на витражу, али и са дрветом. Тешко је живети од уметности. Нећу да кажем скоро немогуће али јесте врло тешко. Надам се да ће се свест народа променити јер код нас је генерално култура, па и ликовна, пала на ниске гране. Надам се да ће доћи неки бољи дани. Ваљда ме то држи, као и потреба да избацим из себе оно што доживљавам.
Време за рад проналази и поред тога што је мајка једног петогодишњака.
- Кад дете спава ја у атеље. То спавање смо свели на неки минимум. И Огњен воли да црта, нажалост. Воли пластелин и глину и да експериментише. Свашта нешто да прави. Нажалост повукао на маму ““ у шали каже Дада.
И поред тога што живот уметника у данашње време, поготово код нас, није нимало лак Дада не одустаје. Зато поручује свима онима који би желели да крену у уметничке воде да не одустају.
- Јесте да звучи као клише али ја ипак верујем у то да се великим радом и трудом могу постићи неки резултати. Такође треба да експериментишу, да се играју и истрају.
Причајући причу у сликама, експериметишући различитим медијима, ширећи једра своје уметничке креативности Шапчанка Александра Дада Томић Вицковић сигурно корача кроз живот који није посут ружама али јесте шареним веселим стаклићима. А негде тамо, можда већ у скоријој будућности, имаћемо прилику да завиримо и у њен свет графике.
По завршетку смера конзерватор и препаратор културних добара у тада Школи за уметничке занате Шабац Александра Дада Томић Вицковић уписује Факултет ликовних умјетности Цетиње где је 2004. дипломирала графику у класи проф. Јакова Ђуричића. Четири године касније у класи проф. Анке Бурић на истом факултету је и магистрирала. Учесница је више групних изложби у Шапцу, Београду, Подгорици, Цетињу, Суботици, Скопљу. У Атељеу „Дадо“ на Цетињу 2008. године имала самосталну изложбу „Паковање интиме“. Добитница награде у области скулптуре-објекта, Ликовни салон „13. новембар“ Цетиње, награде за икону Дома културе „Вера Благојевић“ Шабац, годишње награде из области графике, Факултет ликовних умјетности Цетиње и награде ЏИИ биенала студентске графике Србије и Црне Горе, галерија Дома културе Студентски град, Нови Београд.