Инфо

13. август 2015.13. авг 2015.
ОМЛАДИНСКО ПОЗОРИШТЕ „ВОЖД“ МИШАР ПРЕМИЈЕРНО ИЗВЕЛО ПРЕДСТАВУ „ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ“

КАДА ИЛУЗИЈА ПОСТАНЕ СТВАРНОСТ И ОБРНУТО

„Кроз пусте земље испуњене плачем, у ватре крећемо са дрвеним мачем“
Трагично, траги-комично, смешно, реално све у једном а опет некако заогрнуто оним нашим судбоносним, историјским и вековним што српски народ одваја од других. Када је тешко не плачемо већ запевамо, када је весело заплачемо. Живот је одраз позоришта, а позориште живота. У сталној потрази за слободом под Сунцем, које је над Србијом у више наврата било заклањано ратним освајањима, „Путујуће позориште Шопаловић“ по тексту Љубомира Симовића, у режији Душана Симића и Марка Рибића, а у извођењу глумаца Омладинског позоришта „Вожд“ и Независне драмске асоцијације „Весело Мајмунче“, прошлог четвртка покушало је по ко зна који пут да одговори на више питања. Између осталог и где је крај реалности и почетак илузије.
Управо ту реалност заогрнуту у позоришну илузију или обрнуто, на најбољи могући начин донели су млади мишарски глумци и њихови пријатељи. На позорници Дома културе Мишар, која више одговара управо оној ратној 1941. години када су четири глумца позоришта „Шопаловић“ покушавала да испод сенке вешала пронађу делић слободе за своје уметничко изражавање, уметност је проговорила о уметности која и дан-данас води сличне борбе како у рату тако и у миру.
Играјући као један, у жељи да дочарају изузетно тежак Симовићев текст, попут професионалаца успели су да пренесу, захваљујући и глуми и одличној режији, суштину самог комада у чијем центру су антиратне поруке. Зло рађа зло, а ми подводљиви, заогрнути копреном уверења и илузија, погрешних или добрих, крећемо на пут на чијем крају чека смрт.
„Теби ће тај дрвени мач доћи главе“, каже Василије Шопаловић (Душан Симић) своме пријатељу и глумцу Филипу Трнавцу (Никола Ђукић) већ на самом почетку драме. И управо та једна реченица судбоносно ће означити крај како једног људског бића тако и свега онога оличеног у њему потврђујући да су стварност и илузија две стране исте медаље. Медаље у коме позориште представља реч народа изражену у глумачком настојању да се укаже на добро познату чињеницу - човек је човеку највећи непријатељ.
Остављајући простора за различите перформансе везане за решавање декора, музике, светла, сценског покрета, Симовићев текст донео је, у реализацији ових младих људи, сведеност сценографије, а самим тим и извесну чаролију. Чаролију глумаца Душана Симића, Вање Павловић, Нине Стокић, Николе Ђукића, Тамаре Бастаје, Филипа Рајковића, Милице Остојић, Милице Поповић, Марије Миловановић, Слободана Петровића, Драгољуба Манојловића, Марка Рибића и Ђорђа Митровића који су пред препуном салом доказали да уметност подражава живот као што живот исписује стране српског глумишта.
„Љубо Симовић је не само велики песник већи и велики драмски писац. Имао сам срећу да играм у свим његовим комадима које је написао. Први је „Хасанагиница“, други „Чудо у Шаргану“, а трећи „Шопаловићи“. Ја сам га играо далеке 1981/2. године. Гледао сам неколико поставки „Шопаловића“, укључујући и ту велику представу Југословенског драмског позоришта. Баш сам био радознао. Јако ме је занимало како ће да испадне. Мислим да су ови млади људи то врло промишљено радили, да су пронашли кључ који одговара њиховом менталитету, али и овом данашњем времену. Потпуно су у дослуху са данашњим временом. Главне поруке су антиратне поруке комада као и прича о томе да ли уметност може да победи рат и силу и зло. Ово је постављено на добар начин, глумци су одлични и верујем да ће ову представу играти више пута, да ово није крај.“
Зоран Карајић, директор Шабачког позоришта
О. Гавриловић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa