ПОВОДОМ ДВЕСТОТЕ ГОДИШЊИЦЕ ДРУГОГ СРПСКОГ УСТАНКА (5)
НЕ ПУЦАЈ, ЈА САМ ПАША
Војвода Сима Ненадовић са Ваљевцима ударио је на главну капију али је смртно погођен. За њим је јурнуо на главну капију руднички војвода Милић Дринчић, али је и он пао под убиственим плотунима. Капетан Милисав Зујаловић заробио је труски барјак, али га је платио својим животом. Тада су устаници са свих страна почели ускакати у шанац, те су Турци почели бежати из њега. Кроз отворене вратнице излетела је турска коњица са Мараш-пашом нагрнувши ка Дрини, али је налетела на коњицу Петра Молера сакривену у једном усамљеном забрану. Са Молером су били Јаков Јакшић и прота Николу Смиљанић. У кратком сукобу турска коњица је скоро сва уништена, само је најмлађи син Мараш-паше јурио на бесном ату, док га није снажна рука јуначког Скерле из Јасеничке Липовице скинула с коња.
Шанац је освојен. Изгинули су многи Турци, Неки су се разбежали по Китогу, неки су заробљени, а међу њима и Мараш-паша. Наиме, пошто опленише шанац и покупише преосталу муницују, голаћи се разиђоше по жбуњу да хватају преживеле Турке. Тако Тешан Подруговић рањен у образ, идући по разбојишту са Илијом Коренитом и два брата Чараковића угледа на једном грму Турчина и скиде га из дуге пушке. Јова Чараковић притрча да га оплени, али натрчи на другог Турчина сакривеног у жбуњу уперивши му пушку у груди, викну: “предај се или ћеш погинути“ нашта му овај одговори: “Не пуцај, ја сам паша, него ме води Милошу“. Јован затражи да му добаци сабљу и кесу са новцем а када то паша учини, сабљу обеси о врат, а кесу стави у недра те ухвати пашу за браду и доведе га Милошу. Милош скочи с коња, љубазно поздрави пашу, узме од Јована сабљу давши му пет дуката и врати је Марашу.
На молбу пашину, Милош је наредио да се покупе главе изгинулих Турака. Међу њима Мараш је познао главу свога сина. “У њега је био најбољи коњ, па сам мислио да ће га изнети“ ““ јецао је Мараш.
У овом боју Срби су имали мале губитке али тешке. Ваљевци су изгубили војводу Симу Ненадовића и капетана Милисава Зујаловића, а Рудничани војводу Милића Дринчића. поред доста рањених, погинуло је дванаест бораца, које на бојишту, а које што је подлегло ранама код својих кућа. Заробљено 83 Турчина (Бошњака) које је Милош заједно са Мараш-пашом испратио преко Дрине босанском везиру. Победи устаника на Дубљу у многоме су допринеле “домаз арабе“. Њих гурајући пешаци су долазили на кратак пушкомет до шанца и отварали пушчану ватру. Сем тога, и испади турске коњице из шанца ломили су се од добро постављене “домаз арабе“.
После победе на Дубљу, Милош је иако одвраћан од неких војвода отишао преко Дрине на преговоре са Хуршид ““ пашом о чему ће бити посебно речи.
У вези са Милошевим одласком у Босну на преговоре са Хуршид-пашом постоји ова анегдота.
- Господару, јеси ли одлучио да идеш Хуршиду? ““ упита Сима Паштрмац Амиџа.
- Решио сам. Оно што се започне, мора се и довршти ““ одговара Милош.
- Чујеш, господару, ако ти је баш мило мрети, попни се на овај храст. Скочи и сломи врат. Погини овде међу нама, а не носи своју главу Хуршиду у скут! ““ викну озлојеђено Паштрмац.
- Добро Амиџа, а шта ако ја главу однесем везиру, посо завршим, здрав се и читав вратим, ко је онда будала? Ја или ти?
- Ни ја ни ти господару, већ везир који те пустио ““ одговори му Амиџа.
- Сви присутни се насмејаше, а Милош одмахну руком.
- Било шта било, морам ићи Хуршиду. Ако ме погуби, ви браћо, држите се сложно и настојте по сваку цену да извојујете слободу.
Пошто се Хуршид паша показао непопустљив према српским захтевима Милош се окренуо нишком Маршли-али-паши са којим је у јесен 1815. године у Ћуприји успешно завршио преговоре. Овај усмени споразум увео је у Србији самоуправу у виду двовлашћа. Марашлија је постао београдски везир, а Милош српски кнез.
Иако неписмен кнез Милош је умео тачно да процени тадашњу ситуацију у којој су европске конзервативне снаге после пада Наполеона устајале против сваког слободољубивог и револуционарног чина или покрета. У оквиру ове међународне ситуације он је умео да уочи сигуран положај Турске и ојачани положај Русије, вешто се сналазећи и смело користећи сваки моменат који му је изгледао згодан за остварење планова. Док је у спољној политици тежиште својих напора усмерио према Русији, дотле је у унутрашњој политици без скрупула поступао у отклањању свега што је сметало извођењу његових планова и завођењу личног апсолутизма. Према потреби тражио је ослонац на народне масе или подстицао ове на отпор, ако му је то изгледало нужно и корисно.
Добро се памти његова демагошка реченица: “Народе снаго моја“, а много мање: “рита остаје рита“. Као вођа Другог устанка, показао се веома интелигентним и способним. Одлично процењујући склоност Турака ка подмићивању (корупцији), постепено је јачао своју власт и српску самоуправу.
Као туђи вазал владао је малим народом и у земљи мањој од народа. Великим су га прогласили наследници и присталице, али му величину нису одрицали ни достојни противници, ма колико били велики. Највише мана су књазу налазили писци и они што су за живота хтели да буду већи од највећих, од прошлих и будућих.
Други српски устанак је извео са мало борби. Књаз је увек имао метак у цеви и непријатеља на нишану, али није лако потезао. У устанку, а поготову после њега, оружана сила је јачала позицију за преговоре и дипломатска решења. Мало је ко од Срба добио толико земље без жртава као Милош Обреновић 1833. године (познато припајање шест нахија). Није био јунак без нужде и није журио да бежи: кад се свима чинило да се једино може утећи, јер нема више јунака и наде, он је остајао ““ јунак који враћа наду, то је потврдио својим остајањем у народу после пропасти Првог српског устанка.
(Наставиће се)
Шанац је освојен. Изгинули су многи Турци, Неки су се разбежали по Китогу, неки су заробљени, а међу њима и Мараш-паша. Наиме, пошто опленише шанац и покупише преосталу муницују, голаћи се разиђоше по жбуњу да хватају преживеле Турке. Тако Тешан Подруговић рањен у образ, идући по разбојишту са Илијом Коренитом и два брата Чараковића угледа на једном грму Турчина и скиде га из дуге пушке. Јова Чараковић притрча да га оплени, али натрчи на другог Турчина сакривеног у жбуњу уперивши му пушку у груди, викну: “предај се или ћеш погинути“ нашта му овај одговори: “Не пуцај, ја сам паша, него ме води Милошу“. Јован затражи да му добаци сабљу и кесу са новцем а када то паша учини, сабљу обеси о врат, а кесу стави у недра те ухвати пашу за браду и доведе га Милошу. Милош скочи с коња, љубазно поздрави пашу, узме од Јована сабљу давши му пет дуката и врати је Марашу.
На молбу пашину, Милош је наредио да се покупе главе изгинулих Турака. Међу њима Мараш је познао главу свога сина. “У њега је био најбољи коњ, па сам мислио да ће га изнети“ ““ јецао је Мараш.
У овом боју Срби су имали мале губитке али тешке. Ваљевци су изгубили војводу Симу Ненадовића и капетана Милисава Зујаловића, а Рудничани војводу Милића Дринчића. поред доста рањених, погинуло је дванаест бораца, које на бојишту, а које што је подлегло ранама код својих кућа. Заробљено 83 Турчина (Бошњака) које је Милош заједно са Мараш-пашом испратио преко Дрине босанском везиру. Победи устаника на Дубљу у многоме су допринеле “домаз арабе“. Њих гурајући пешаци су долазили на кратак пушкомет до шанца и отварали пушчану ватру. Сем тога, и испади турске коњице из шанца ломили су се од добро постављене “домаз арабе“.
После победе на Дубљу, Милош је иако одвраћан од неких војвода отишао преко Дрине на преговоре са Хуршид ““ пашом о чему ће бити посебно речи.
У вези са Милошевим одласком у Босну на преговоре са Хуршид-пашом постоји ова анегдота.
- Господару, јеси ли одлучио да идеш Хуршиду? ““ упита Сима Паштрмац Амиџа.
- Решио сам. Оно што се започне, мора се и довршти ““ одговара Милош.
- Чујеш, господару, ако ти је баш мило мрети, попни се на овај храст. Скочи и сломи врат. Погини овде међу нама, а не носи своју главу Хуршиду у скут! ““ викну озлојеђено Паштрмац.
- Добро Амиџа, а шта ако ја главу однесем везиру, посо завршим, здрав се и читав вратим, ко је онда будала? Ја или ти?
- Ни ја ни ти господару, већ везир који те пустио ““ одговори му Амиџа.
- Сви присутни се насмејаше, а Милош одмахну руком.
- Било шта било, морам ићи Хуршиду. Ако ме погуби, ви браћо, држите се сложно и настојте по сваку цену да извојујете слободу.
Пошто се Хуршид паша показао непопустљив према српским захтевима Милош се окренуо нишком Маршли-али-паши са којим је у јесен 1815. године у Ћуприји успешно завршио преговоре. Овај усмени споразум увео је у Србији самоуправу у виду двовлашћа. Марашлија је постао београдски везир, а Милош српски кнез.
Иако неписмен кнез Милош је умео тачно да процени тадашњу ситуацију у којој су европске конзервативне снаге после пада Наполеона устајале против сваког слободољубивог и револуционарног чина или покрета. У оквиру ове међународне ситуације он је умео да уочи сигуран положај Турске и ојачани положај Русије, вешто се сналазећи и смело користећи сваки моменат који му је изгледао згодан за остварење планова. Док је у спољној политици тежиште својих напора усмерио према Русији, дотле је у унутрашњој политици без скрупула поступао у отклањању свега што је сметало извођењу његових планова и завођењу личног апсолутизма. Према потреби тражио је ослонац на народне масе или подстицао ове на отпор, ако му је то изгледало нужно и корисно.
Добро се памти његова демагошка реченица: “Народе снаго моја“, а много мање: “рита остаје рита“. Као вођа Другог устанка, показао се веома интелигентним и способним. Одлично процењујући склоност Турака ка подмићивању (корупцији), постепено је јачао своју власт и српску самоуправу.
Као туђи вазал владао је малим народом и у земљи мањој од народа. Великим су га прогласили наследници и присталице, али му величину нису одрицали ни достојни противници, ма колико били велики. Највише мана су књазу налазили писци и они што су за живота хтели да буду већи од највећих, од прошлих и будућих.
Други српски устанак је извео са мало борби. Књаз је увек имао метак у цеви и непријатеља на нишану, али није лако потезао. У устанку, а поготову после њега, оружана сила је јачала позицију за преговоре и дипломатска решења. Мало је ко од Срба добио толико земље без жртава као Милош Обреновић 1833. године (познато припајање шест нахија). Није био јунак без нужде и није журио да бежи: кад се свима чинило да се једино може утећи, јер нема више јунака и наде, он је остајао ““ јунак који враћа наду, то је потврдио својим остајањем у народу после пропасти Првог српског устанка.
(Наставиће се)
Богдан Секендек
Најновији број
18. април 2024.
