УЧИТЕЉ

Брзо, закаснићемо! - нервозно ме пожуривала мајка. Још једном ми је наместила трегере на кратким панталонама, што су се укрштали на леђима, и повукла доколенице које су, због слабог ластиша, стално падале. Поправљајући раздељак, на силу направљен, ишао сам неколико корака испред ње. Те ноћи нисам спавао. Ко ли ће доћи, учитељ или учитељица?
„Мораш поклонити цвеће, први је дан у школи“- говорила је мајка и марамицом брисала влажне очи.
Подрхтавао сам целим телом. Пожелео сам да побегнем, да нађем неко скровито место у Забрану, где ме нико неће наћи. Пред школом сам ухватио мајку за руку. Налетели смо на послужитеља који је сам себи одредио важну улогу. Стајао је раширених ногу, строгог израза лица и свако је морао прво њему да се обрати. После дуже паузе, показао нам је учионицу где ћемо се сместити.
Унутра су већ били многи родитељи са децом и док су они разговарали, деца су ћутала, погледа управљеног напред. Обучени су били у најлепша одела. Уредно очешљани, дечаци су седели по страни, а девојчице, са направљеним локнама и спретно увијеним плетеницама, привијале су се уз своје родитеље. Чуо се понеки уздах. Сви су напето ишчекивали, али радости није било.
Ушао је учитељ и у учионици је настао мук. Посматрали смо га испод ока. Био је човек мањег раста, проседе, таласасте косе, сивих, ситних очију, изражених веђа и јагодица, а дах му је одисао мирисом јаког дувана. Носио је тесан сако и сва су дугмад била закопчана. Панталоне, са манжетнама, досезале су до изнад чланака па су „шимике“, са високим потпетицама, изгледале још дуже.
Остали смо сами са учитељем, седећи погнутих глава. Покушавао је да нас расположи. Ходао је између клупа, нешто је говорио, чак се и смејао, а мени је тутњало у глави да сам мислио да ће се распасти. У једном тренутку ме је помиловао. Жмарци су ми силазили низ леђа, горео сам од узбуђења. Заборавио сам све рецитације које сам знао. Почео је да свира на виолини неку мелодију, затим другу, коју сам препознао. Подигао сам главу, смео сам да га погледам. Па и није тако лош наш учитељ, па и није тако страшан, па зар ми нису говорили да је најлепше ђачко доба?
„Децо, сутра ћемо учити слово А. Донесите десет дрваца...“
Цвеће сам заборавио на клупи.