ЗАШТО ЈЕ КНЕЗ МИЛОШ БИО ВЕЛИКИ
Кад су сви мислили да је српски народ у Србији сатрт, Милош је Србију пунио живим Србима колонизацијом. Дошљаке је, за извесно време, ослобађао данка и других дажбина, тражио је од староседелаца да им излазе у сусрет и кажњавао оне који их дочекују “зло и никако“. Придржавајући се начела да се земља може држати само ако се обрађује, узимао је сувишне површине од оних који нису стизали да их обраде. Мало је периода када је толико људи у Србији стекло властито газдинство. Стварање нових баштина се постизало масовним крчењем и ограђивањем захваћених њива. Утврђују се међе, ваде тапије, број спорова расте, земља добија вредност и цену. Познатим хатишерифима дажбине и непосредне обавезе сељака према спахијама формално престају. Милошевим прогласом 1834. године и на Сретењској скупштини обзнањено је укидање спахијског система и турског феудализма.
Србија је из Устанка изашла са очуваним правом на оружје. Сулејман-паша Скопљак није стигао да га покупи, Хуршид-паша није успео да га добије предајама, Марашли-али-паша га 1815. године није ни тражио. Одбијајући, потом, да од народа одузме стару опрему бојну, за коју су Турци знали, Милош је кришом куповао нову. Власт је 1832. године поделила тридесет хиљада пушака, а затим је спроведен попис способних за војску и пореским обвезницима без оружја наредила да га набаве сами. Предвиђено је да је “Сваки Србин дужан ићи на позивање правитељства на одбрану отечества“. Милош је говорио: “Сав народ наш је на војној системи основан“. На Бошњаке је 1828. године на Дрини мотрило неколико хиљада људи. Војска је стављена у приправност током руско-турског рата 1829. године. У време буне Хусеина-бега Грдашчевића тридесет хиљада народних војника је било спремно за сваку евентуалност. У пределе припојених шест нахија источне Србије ушло је 1833. године пет хиљада осам стотина осамдесет пешака и шест стотина педесет коњаника, док су хиљаде других чекали спремни у најближим окрузима. Подринске Турке који нису хтели да се покоре одредбама хатишерифа, силом је отерала народна војска.
- Милош је представљен као крвопија, а ни под једним знаменитим војсковођом Срба у новом добу није убијено мање српске деце. Није убијено ни мање турске деце, а Турци су ипак отишли. За откуп робља Срби су увек морали наћи пара, макар уз нешто стеге. Тако се страшни Коџа Милош претворио у душевног кнеза Иву од Семберије.
- Тачно је да је убио неколико својих политичких противника. Њих је ликвидирао да спречи рат свих против своју, може се констатовати.
- Од народа је тражио много рада и дажбина. Поготово је било тешко досељеним планинацима, несвикнутим на ратарење.
Са Милошем се није смело шалити кад је био порез у питању. Он је тајио порез пред султаном, али сељак га од њега није могао. Узимао је кулук и таманио нераднике и хајдуке. Сељаке је силио да саде кромпир и чувају основни капитал.
Од народа је узимао себи, али је много давао и Турцима. Неписмени кнез је купио штампарију и позвао немачког барона Хердера ради истраживања руда. Руднике је хтео да отвори без рудара. “Гди год се каки лопови нађу, нека се у апсану сабију па нека копају ћумур“.
Крв се није давала лако, али се зато морало радити и плаћати много, више него што се до тада радило и плаћало, мада мање но што ће морати да се ради и плаћа убудуће.
- У суседним земљама је било све више Срба који су слушали Милоша, рачунали на хлеб у Србији, на подршку за буну када буни дође време, на заштиту Кнежевине кад буна не успе.
Са развојем српске самоуправе, турске господе је било све мање, а самосталних српских сељака све више. Тако је из пашалука израњала држава, а међу Србима се, свима и свуда, обнављала свест о идентитету и о стажеру њиховог јединства.
- Милош је своју власт започео ратом и покорношћу, при чему је тешко рећи шта је превагнуло. Али је зато јасније како су од његове мале власти у турској провинцији Срби стигли до самоуправне Кнежевине преко граница пашалука. Земља је насељена и поседнута. Домаћини су се умножили, а њихове баштине постале чврсте. Број мушких глава под оружјем је силно порастао.
Милош је велики за оне који од почетог више цене завршени посао. Почети могу многи, а урадити могу само неки. Од Милоша се може доста научити: како се са много рада, зноја и памети, а без крви долази до опште и појединачне добробити. Милош је велики за оне Србе који знају да економишу својим потенцијалима. Уствари, најкраће речено Он је био кнез по мери народа и времена. Да је био мањи не би био кнез, бар не тако дуго. Да је био већи ““ не би био по стварној српској него по замишљеној или по туђој мери.
Наравно, за Милоша великог је проглашен тек после смрти. На то нас подсећа и улица у Београду посвећена њему ““ Улица Милоша Великог.
Србија је из Устанка изашла са очуваним правом на оружје. Сулејман-паша Скопљак није стигао да га покупи, Хуршид-паша није успео да га добије предајама, Марашли-али-паша га 1815. године није ни тражио. Одбијајући, потом, да од народа одузме стару опрему бојну, за коју су Турци знали, Милош је кришом куповао нову. Власт је 1832. године поделила тридесет хиљада пушака, а затим је спроведен попис способних за војску и пореским обвезницима без оружја наредила да га набаве сами. Предвиђено је да је “Сваки Србин дужан ићи на позивање правитељства на одбрану отечества“. Милош је говорио: “Сав народ наш је на војној системи основан“. На Бошњаке је 1828. године на Дрини мотрило неколико хиљада људи. Војска је стављена у приправност током руско-турског рата 1829. године. У време буне Хусеина-бега Грдашчевића тридесет хиљада народних војника је било спремно за сваку евентуалност. У пределе припојених шест нахија источне Србије ушло је 1833. године пет хиљада осам стотина осамдесет пешака и шест стотина педесет коњаника, док су хиљаде других чекали спремни у најближим окрузима. Подринске Турке који нису хтели да се покоре одредбама хатишерифа, силом је отерала народна војска.
- Милош је представљен као крвопија, а ни под једним знаменитим војсковођом Срба у новом добу није убијено мање српске деце. Није убијено ни мање турске деце, а Турци су ипак отишли. За откуп робља Срби су увек морали наћи пара, макар уз нешто стеге. Тако се страшни Коџа Милош претворио у душевног кнеза Иву од Семберије.
- Тачно је да је убио неколико својих политичких противника. Њих је ликвидирао да спречи рат свих против своју, може се констатовати.
- Од народа је тражио много рада и дажбина. Поготово је било тешко досељеним планинацима, несвикнутим на ратарење.
Са Милошем се није смело шалити кад је био порез у питању. Он је тајио порез пред султаном, али сељак га од њега није могао. Узимао је кулук и таманио нераднике и хајдуке. Сељаке је силио да саде кромпир и чувају основни капитал.
Од народа је узимао себи, али је много давао и Турцима. Неписмени кнез је купио штампарију и позвао немачког барона Хердера ради истраживања руда. Руднике је хтео да отвори без рудара. “Гди год се каки лопови нађу, нека се у апсану сабију па нека копају ћумур“.
Крв се није давала лако, али се зато морало радити и плаћати много, више него што се до тада радило и плаћало, мада мање но што ће морати да се ради и плаћа убудуће.
- У суседним земљама је било све више Срба који су слушали Милоша, рачунали на хлеб у Србији, на подршку за буну када буни дође време, на заштиту Кнежевине кад буна не успе.
Са развојем српске самоуправе, турске господе је било све мање, а самосталних српских сељака све више. Тако је из пашалука израњала држава, а међу Србима се, свима и свуда, обнављала свест о идентитету и о стажеру њиховог јединства.
- Милош је своју власт започео ратом и покорношћу, при чему је тешко рећи шта је превагнуло. Али је зато јасније како су од његове мале власти у турској провинцији Срби стигли до самоуправне Кнежевине преко граница пашалука. Земља је насељена и поседнута. Домаћини су се умножили, а њихове баштине постале чврсте. Број мушких глава под оружјем је силно порастао.
Милош је велики за оне који од почетог више цене завршени посао. Почети могу многи, а урадити могу само неки. Од Милоша се може доста научити: како се са много рада, зноја и памети, а без крви долази до опште и појединачне добробити. Милош је велики за оне Србе који знају да економишу својим потенцијалима. Уствари, најкраће речено Он је био кнез по мери народа и времена. Да је био мањи не би био кнез, бар не тако дуго. Да је био већи ““ не би био по стварној српској него по замишљеној или по туђој мери.
Наравно, за Милоша великог је проглашен тек после смрти. На то нас подсећа и улица у Београду посвећена њему ““ Улица Милоша Великог.
Богдан Секендек
Најновији број
18. април 2024.
