ШКОЛА

Школска зграда је деловала моћно и достојанствено. У школу смо долазили трчећим кораком и застајали, као укопани, заустављеног даха посматрали је из дана у дан, увек различиту. Била је лепа, без обзира на време, а свако годишње доба учвршћивало је нашу блискост.
Испред школе били су високи јабланови који су се и на најмањем ветру њихали, смирујуће шуштећи листовима. Кроз главни улаз, израђен од глатког, црвенкастог мермера, могли су ући учитељи и наставници, а само у изузетним приликама и понеки ученик старијег разреда, због тога веома уважаван од нас млађих. Код невремена и јаких ветрова, плашили смо се да кипови са врха крова не падну на нас.
У школско двориште улазили смо кроз уски пролаз, који се налазио између школске зграде и ограде суседног дворишта. Ту су се налазили несташни дечаци из виших разреда који су покушавали подићи сукњице девојчицама, а дечацима, подшишаним на кратке, „немачке“ фризуре ударали зврчке и „мацоле“. У школском дворишту, школу смо мање поштовали. На зидовима је било исписано безброј љубавних порука, смештених у нацртана срца прободена стрелом.
У школу смо улазили на знак дежурног наставника, по одељењима, поређани у ред по двоје. Немирнији ученици били су кажњавани повлачењем за ухо, или косу иза уха, што је било још болније. Иза леђа дежурног настајала је неописива трка, гурање, избијање ташни из руку, потплитање, падање, клизање по мермером обложеним ходницима. Ту грају, тај хаос, нико није могао смирити.
Учионице су биле светле, високих таваница, а сунце је издашно осветљавало подове, премазане олајем. У углу је била смештена фуруна на угаљ, која је често димила и терала нас на кашаљ, а он је увек трајао дуже него што је потребно, појачавајући нервозу учитеља. Седели смо у клупама сличним оним у филму „Изгубљена оловка“. Перорезом смо урезивали имена и тада су се откривали за резбарију обдарени дечаци. Звонило се ручно, а дужина је зависила од расположења послужитеља. Поред врата наставничке канцеларије и собе директора пролазили смо на прстима задржавајући дах, а при њиховом отварању нестајали пут учионица.
У школи је постојала школска кухиња. Јели смо сендвиче са саламом, која је тада имала укус саламе и пили вештачко млеко, поливајући под око кухиње. Куварица је због нас врло брзо оседела.
Петком су приказивани филмови у фискултурној сали. Долазили смо два сата раније и седали у прве редове. Јели смо карамеле, које није било лако прегристи и кики бомбоне које су се лепиле тако да уста нисмо могли лако отворити. Топили смо у устима рум штангле, па смо и заборављали зашто смо дошли.
Нисмо се радовали када смо завршили осми разред. Некако у то време посечени су и јабланови.
Из књиге Бана Јанковића