ХОДОЧАСНИК (5)

У Кападокији је рођен, као син богатих родитеља, један од најславнијих светаца хришћанства, Свети Ђорђе. Који је толико славан да га славе два пута годишње, на Ђурђевдан и на Ђурђиц. И има две иконе. Једну на коњу, кад убија аждаху, и једну кад стоји, са копљем у руци. Када му је отац као хришћанин страдао, мајка се преселила у Палестину, где је Ђорђе одрастао. Са 20 година био је трибун у служби цара Диоклецијана, који је у то време почео велики прогон хришћана. Млади Ђорђе је признао цару да је и сам хришћанске вере, када бива бачен у тамницу и мучен. Он се непрестано молио Богу, који га је исцељивао и спасавао смрти на дивљење народа. Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног мртваца, многи су примили хришћанство, међу којима и царева жена Александра. Тако је било са Ђорђем.
Сва ова путовања по Турској не би била комплетна ако успут не би посетили и неку радионицу, и уједно продавницу, накита и украсних предмета од оникса.
Дан је већ био добро одмакао. И овај је очекивао да га ускоро прогута ноћ. Добро смо се напутовали, а и нашетали, још од ране зоре. Аутобус се заустави код једне неугледне ниске зграде. По њеном изгледу никад не бих рекао да се у њој крију скупоцени предмети. Водич пре него што изађе из аутобуса рече да смо управо на таквом месту. Видећемо је изнутра, чућемо како се у њој ради, а моћи ћемо и да купимо понешто ако нам се буде допало, кратко нам објасни. После ове посете идемо право у хотел, прво да мало предахнемо, а после на вечеру, додаде још.
Водич нас подели у две језичке групе. На пољско говорно подручје и енглеско. Пољаци се, наравно, одмах прикључише пољској групи, а онај брачни пар и ја приклонисмо се енглеској, као знамо енглески.
Пољаци одоше на своју страну, а нама, осмехујући се, приђе једна лепа девојка. Она нас поведе до прве алатке за сечење и брушење оникса. И док смо се ми вртели око справе, а девојка припремала да крене са причом, жена из наше говорне групе проговори на чистом српском језику:
- Одакле сте?
До тог тренутка нисам чуо да су њих двоје нешто говорили, ни на енглеском нити на било ком другом језику. Били су тихи и ненаметљиви.
- Из Србије - следио је мој одговор после кратког застанка од неочекиваног питања, а одмах потом уследило је и моје против питање, исто на српском:
- А ви?
Они сложно одговорише:
- Из Македоније!
- О, па ми смо комшије. Како је свет мали - узвратих ја.
- Из ког сте града?
- Из Штипа.
- Из Штипа!? Е, тамо нисам био. Ја сам из Шапца. Ето, гдегод смо да смо опет нас састављају.
Девојка нас је за то време гледала, пребацујући поглед час са жене на мене, час са мене на жену, у зависности од тога ко је у том тренутку причао. Осмех јој није силазио с лица.
После овог нашег кратког препознавања дозволили смо девојци да крене и она поче причу као да је навијена. Детаљно је објашњавала обраду оникса и зашто је баш њихов тако квалитетан. Заиста, њихови предмети били су фини обрађени, а видео сам многе на разним местима. Њена прича потраја. Упуштала се у детаље који нама нису важни, а нису нас ни интересовали. И поред толике њене приче нисам имао ни најмању жељу да купим било шта од оникса, а ни од било чега другог. Верујем да ни моји новооткривени земљаци нису имали такву намеру. Македонка је осетила да сам мало одсутан, па ме упита:
- Је ли разумете шта прича?
- До малопре сам је разумео, а сад је само слушам и не покушавам да је разумем.
И девојка је увидела да је претерала, па нас поведе до пулта за продају. Покушавала је бар нешто да нам прода, али данас јој код нас није био дан. Показивала је још неке дрангулије и прстење. Моју пажњу привукоше иконице светаца. Погледом сам тражио која би ми се допала. Упрех прстом у једну. Она је узе са полице и пружи ми је ништа не говорећи. Вероватно је изгубила вољу видећи да је узалудно са нама причати. Ја сам иконицу обртао и загледао. Слика свеца била је на дрвеној подлози. Једва да ми је покривала шаку. До тада нисам видео да је неко правио мање иконе, а био сам на толико места. Упитах је:
- Хоњ муцх? - и ово би требало да уђе у све матерње језике света.
- Тхиртy фиве еурос!
- Ооо, ит ис тоо муцх! - запрепашћено извикнух чувши цену.
- Но, но... - негирала је она моје мишљење додајући аргументе који оправдавају тако високу цену. Да је то неко посебно дрво и да је то специјалан ручни рад.
Дрво јесте било, а да ли је баш било неко посебно, не бих могао рећи. Рад јесте био ручни, али ми није био нешто изузетан. Купио бих иконицу једино као успомену на Кападокију и хришћане.
Иконица сувенир из Кападокије, али не из радње
- Тен еурос! - рекох своју цене.
Она је одмахивала главом смешећи се. Њој је моја понуда била прениска и смешна.
-До yоу кноњ њхо тхис ис? - упитах показујући на слику свеца на иконици.
Она слегну раменима и још једном, уз смешак, одмахну главом. Сумњао сам да зна ко је, ал“™ опет да проверим знају ли шта продају кад су тако упорни у цени.
- Тхис ис Саинт Ницолас. Свети Никола! - рекох и на српском.
Знам да јој то ништа није значило, ал“™ нека чује. Да јој кажем да је то и моја слава није имало никаквог смисла, ионако не би ништа разумела. Где они да знају за наше свеце и обичаје, иако ми знамо и за њиховог Алаха, а и за Мухамеда.
Да је била нека пристојнија цена можда бих и купио иконицу, овако одустах. Не сећам се да ли ипак нешто купише моји пријатељи Македонци. Од оникса или тако нечег... Нешто ми се нејасно мота по глави.
Када се нађосмо у хотелу упитах моје пријатеље:
- Који је ово град?
- Невшехир!
- Да знам где сам био. У граду нигде не пише, а на улазу ми је промакла табла.
И Невшехир је, сазнао сам касније, настао пре рођења Христа, а налази се у централној Анатолији. И он је, као много штошта у овом крају, поникао из давне прошлости.
Не сећам се како је разговор започео. Знам само да сам се пред рецепцијом изненада нашао испред она три момка Пољака од јутрос. Због нечег сам најкрупнијем од њих привукао пажњу. Заподео је разговор на енглеском, наравно, и то веома добро. Остала двојица су ћутала и слушала. Ово им је први пут да су у Турској, рече крупни момак. Ја им рекох одакле сам, а узгред поменух да сам са њиховим земљацима био на радној акцији. Не верујем да је разумео о каквом се послу ту радило, а није ни било времена да му то детаљније објашњавам, а нисам сигуран ни да би га то баш много занимало.
- Читао сам ја некада романе Хенрика Сјенкјевича. - рекох још и то, да се похвалим колико тога ја знам о њима.
Да сам читао романе то ме је одмах разумео, а од кога то му није било јасно. Понових име још једном, па још једном.
Кад отеже: - Аааа... - схватио сам да ме је разумео. Ко зна како је њему звучало име њиховог најпознатијег писца које сам ја изговарао.
А момак је био прави грмаљ. Да је на њему био оклоп средњовековног витеза изгледао би као неки од јунака горостаса из Сјенкјевичевог популарног романа Огњем и мачем. Овако, лако одевен, био је само грмаљ у мајици и бермудама, а то је, свакако, боља варијанта него да је грмаљ у оклопу који би се у оним временима макљао са непријатељима.
Моји пријатељи Македонци се некуда изгубише.