БОХУРТ ““ СПОРТ ЗА ПУТ КРОЗ ИСТОРИЈУ
САВРЕМЕНИ ВИТЕЗОВИ ВРАЋАЈУ У ПРОШЛОСТ
Петар Тарлановић из Рибара једини шабачки витез. Борбе праве, опрема аутентична, тешка до 35 килограма
Некада давно витезови су се борили против змајева и троглавих аждаја. Да ли зато што су их све истребили или из неких других разлога, тек вековима ови храбри ратници се нису нигде ни чули ни видели. Тек 2008. године у Украјини су обновили традицију витешких надметања и неколико година касније бохурт осваја свет. Шабац у овом спорту за сада има једног такмичара, тридесетдвогодишњег Петра Тарлановића из Рибара.
-Бохурт је настао у Француској, негде у 11. ““ 12. веку, када је служио за обуку војске и одржавање форме. Сада највише регистрованих такмичара има у Русији, око 20.000, а проширио се и на остале континенте. Код нас се појавио пре две године, када је био и први турнир у Сунчаној Реци, прича Тарлановић, који се тада први пут и појавио на такмичењу, самостално, и ушао у полуфинале.
Како га је фасцинирао читав средњевековни период, Петар се за овај спорт заинтересовао чим га је видео на интернету. Водио је и интернет страницу посвећену томе, па су га на тај начин пронашли и контактирали и други момци из Србије који су били заинтересовани за витешке вештине, а који су већ почели да формирају удружења. Сада и сам има своје удружење Христове ратнике, у ком има 12 људи. Кроз спорт очувавају и старе занате.
-Неопходно је имати аутентичну опрему која изгледа као да је телепортована кроз историју. Тело је потпуно оклопљено. Зависи који период се обрађује, неки део опреме може да одступа до 30 година тамо или овамо. Тешка је 30 до 35 килограма и мора се и вежбати у њој, јер се такмичар бори и против њега и против противника. Поред тога, испод шлема може да се удахне само 30 одсто кисеоника, а температура достиже и 45 степени, објашњава Петар.
Опрема се купује и веома је скупа. Међутим, Петар је сам кује и каже да је то доста јефтинија варијанта. Мора бити веома добра, јер често долази до повреда. Оружје је такође аутентично, мачеви, буздовани, секире, само ненаоштрени. Борбе су један на један или групне, које могу бити од три на три до 50 на 50. Губи онај тим ком првом сво људство попада на земљу.
-Битка нација је највеће такмичење у овом спорту. Учествује по 40 народа. Ове године је одржана у Прагу, а прошле у Трогиру. Србија је прошле године први пут учествовала и остварили смо солидан резултат, али ове године смо били знатно бољи. Камп је био у тврђави у центру Прага и са цивилима ту је било око 5.000 људи. Спавало се у средњевековним шаторима и сви су носили одећу из тог периода. Ту је било и медицинско особље, без ког су такмичења незамислива.
Србија је у Прагу имала два тима од по осам људи. Тарлановић се први такмичио у борбама један на један, где су учествовали најбољи од најбољих. Нажалост, противник му је био Рус, непобеђен пет година. Петар је из те борбе изашао са сломљене три кости шаке, али је наставио такмичење у групама. Укупно се у Прагу надметало између 2.500 и 3.000 такмичара.
Србија тренутно има десетак бохурт удружења. Недавно је Удружење белих орлова организовало такмичење поводом 600 година постојања манастира Манасије. Такмичење је било интернационално и признато од ХМБ - Светске организације бохурта. Учествовали су такмичари из целог света, чак и чувени монаси манастира Шао Лин.
-Председнику Србије, Томиславу Николићу, уручили смо исковани средњевековни мач са позлатом и рубинима. То је био бренд средњевековне Србије који смо сада на неки начин обновили. Тако је Николић први владар који је понео Српски мач после 700 година, наводи Петар Тарлановић.
Каже да је у Деспотовцу било око 6.000 људи који су дошли да гледају овај догађај. Најзанимљивије је деци, али и девојке традиционално воле витезове, па желе да се сликају са њима и изблиза погледају опрему.
-Гледаоци прво мисле да се ради само о демонстрацији вештина, док не виде да севају варнице. Спортом се не може бавити нико ко је млађи од 18 година, а на јачим такмичењима мора и да се потпише изјава да се самовољно улази у борбу. Постоји и женска лига, али још увек не код нас. Највише је Рускиња које се овим баве. Опрема им није много лакша од мушке, а често су и агресивније од мушкараца, каже Тарлановић.
Петар се раније бавио кик-боксом, аикидом и каратеом. Каже да му је то доста помогло, али да је овај спорт ипак знатно тежи од свих које је раније пробао.
Има жељу да бохурт виде и Мачвани, па се нада да ће следећег лета успети да организује такмичење у овом крају.
Некада давно витезови су се борили против змајева и троглавих аждаја. Да ли зато што су их све истребили или из неких других разлога, тек вековима ови храбри ратници се нису нигде ни чули ни видели. Тек 2008. године у Украјини су обновили традицију витешких надметања и неколико година касније бохурт осваја свет. Шабац у овом спорту за сада има једног такмичара, тридесетдвогодишњег Петра Тарлановића из Рибара.
-Бохурт је настао у Француској, негде у 11. ““ 12. веку, када је служио за обуку војске и одржавање форме. Сада највише регистрованих такмичара има у Русији, око 20.000, а проширио се и на остале континенте. Код нас се појавио пре две године, када је био и први турнир у Сунчаној Реци, прича Тарлановић, који се тада први пут и појавио на такмичењу, самостално, и ушао у полуфинале.
Како га је фасцинирао читав средњевековни период, Петар се за овај спорт заинтересовао чим га је видео на интернету. Водио је и интернет страницу посвећену томе, па су га на тај начин пронашли и контактирали и други момци из Србије који су били заинтересовани за витешке вештине, а који су већ почели да формирају удружења. Сада и сам има своје удружење Христове ратнике, у ком има 12 људи. Кроз спорт очувавају и старе занате.
-Неопходно је имати аутентичну опрему која изгледа као да је телепортована кроз историју. Тело је потпуно оклопљено. Зависи који период се обрађује, неки део опреме може да одступа до 30 година тамо или овамо. Тешка је 30 до 35 килограма и мора се и вежбати у њој, јер се такмичар бори и против њега и против противника. Поред тога, испод шлема може да се удахне само 30 одсто кисеоника, а температура достиже и 45 степени, објашњава Петар.
Опрема се купује и веома је скупа. Међутим, Петар је сам кује и каже да је то доста јефтинија варијанта. Мора бити веома добра, јер често долази до повреда. Оружје је такође аутентично, мачеви, буздовани, секире, само ненаоштрени. Борбе су један на један или групне, које могу бити од три на три до 50 на 50. Губи онај тим ком првом сво људство попада на земљу.
-Битка нација је највеће такмичење у овом спорту. Учествује по 40 народа. Ове године је одржана у Прагу, а прошле у Трогиру. Србија је прошле године први пут учествовала и остварили смо солидан резултат, али ове године смо били знатно бољи. Камп је био у тврђави у центру Прага и са цивилима ту је било око 5.000 људи. Спавало се у средњевековним шаторима и сви су носили одећу из тог периода. Ту је било и медицинско особље, без ког су такмичења незамислива.
Србија је у Прагу имала два тима од по осам људи. Тарлановић се први такмичио у борбама један на један, где су учествовали најбољи од најбољих. Нажалост, противник му је био Рус, непобеђен пет година. Петар је из те борбе изашао са сломљене три кости шаке, али је наставио такмичење у групама. Укупно се у Прагу надметало између 2.500 и 3.000 такмичара.
Србија тренутно има десетак бохурт удружења. Недавно је Удружење белих орлова организовало такмичење поводом 600 година постојања манастира Манасије. Такмичење је било интернационално и признато од ХМБ - Светске организације бохурта. Учествовали су такмичари из целог света, чак и чувени монаси манастира Шао Лин.
-Председнику Србије, Томиславу Николићу, уручили смо исковани средњевековни мач са позлатом и рубинима. То је био бренд средњевековне Србије који смо сада на неки начин обновили. Тако је Николић први владар који је понео Српски мач после 700 година, наводи Петар Тарлановић.
Каже да је у Деспотовцу било око 6.000 људи који су дошли да гледају овај догађај. Најзанимљивије је деци, али и девојке традиционално воле витезове, па желе да се сликају са њима и изблиза погледају опрему.
-Гледаоци прво мисле да се ради само о демонстрацији вештина, док не виде да севају варнице. Спортом се не може бавити нико ко је млађи од 18 година, а на јачим такмичењима мора и да се потпише изјава да се самовољно улази у борбу. Постоји и женска лига, али још увек не код нас. Највише је Рускиња које се овим баве. Опрема им није много лакша од мушке, а често су и агресивније од мушкараца, каже Тарлановић.
Петар се раније бавио кик-боксом, аикидом и каратеом. Каже да му је то доста помогло, али да је овај спорт ипак знатно тежи од свих које је раније пробао.
Има жељу да бохурт виде и Мачвани, па се нада да ће следећег лета успети да организује такмичење у овом крају.
М.М.
Најновији број
18. април 2024.
