У БИБЛИОТЕЦИ ШАБАЧКОЈ ПРЕДСТАВЉЕНА НОВА КЊИГА ГОРДАНЕ ЋИРЈАНИЋ
СЕДАМ ЖИВОТА ПРИНЦЕЗЕ СМИЉЕ
Књига „Седам живота принцезе Смиље“ Гордане Ћирјанић, представљена је протекле среде у Библиотеци шабачкој, без критичара, рецензената и општих места, на, чини се, најбољи могући начин – кроз разговор који је водила директорка Соња Бокун Ђинић.
- За Смиљу Михаиловић (девојачко Константиновић), чула сам док сам живела у Шпанији, шта више, често сам наилазила на њено име у штампи. Шпански медији су је представљали као српску принцезу, која се кретала у високим круговима, а с обзиром да је непозната у Србији, мислила сам да се лажно представља. Кад сам се вратила у Београд, случај је хтео да упознам једног њеног рођака, а она је тад већ три године почивала на гробљу у Ибици. Сазнала сам о њој необичне податке и разумела да је њен живот био достојан авантуристичког романа. Чак када би неко једноставним, новинарским језиком исписао факте овог необичног живота, направио би занимљив роман, но, ја сам се трудила да грађа не надвлада књижевност, рекла је ауторка.
Смиља Михаиловић је рођена у Београду, у угледној професорској породици. Новинарка Политике, била је скојевка у младости, друговала са Ивом Лолом Рибаром и Кочом Поповићем. Док је водила Краљевску канцеларију у избеглиштву током педесетих година прошлог века, имала је контакте са многим значајним личностима епохе. У београдској штампи, њено име се ретко појављивало, углавном погрдно, у чланцима посвећеним свргнутом краљу Петру. Због клевета које је доживела, она је заувек одбацила Србију. После пропалог брака, отишла је на Ибицу и тамо постала господарица моде и доброг укуса, са „склоношћу да без длаке на језику одобри или дисквалификује, што је проистицало из њеног својеврсно београдског мангуплука“. Била је блиска пријатељица Урсуле Андрес и Романа Поланског.
Заједнички именитељ свих фаза живота ове необичне жене је способност, не само да опстане, него и да се поново уздигне до самог врха друштвене пирамиде. За мачку у Шпанији кажу да има седам живота, отуда и наслов књиге - „Седам живота принцезе Смиље“.
Гордана Ћирјанић је објавила књиге песама “Месечева трава” (1980), “Госпа од седам грехова” (1983), “Пред вратима воденијем” (1988) и “Горка вода” (1994); књиге записа “Писма из Шпаније” (1995) и “Нова писма из Шпаније” (2002); књиге приповедака “Веласкезовом улицом до краја” (1996), “Вечност је, кажу, дугачка” (2005), “Каприци и дуже приче” (2009) и “Кад сване, разлаз” (2012); романе “Претпоследње путовање” (2000), “Кућа у Пуерту” (2003), “Пољубац” (2007), “Оно што одувек желиш“ (2010) и “Мрежа” (2013). Њене прозне књиге имале су по неколико издања; добитница је најпрестижнијих књижевних награда. Превела је са шпанског књигу песама Луиса Сернуде “Стварност и жеља” (1990), поетску прозу од истог писца “Утихнули напев” (1995), приповетке Хуана Рулфа “Долина у пламену” (2006), есејистичку козерију “Свети дим” Хуана Октавија Пренса (2006), роман од истог писца, “Господин Крек” (2007) и теоријску студију Хосеа Антонија Марине “Теорија стваралачке интелигенције” (2011). Са енглеског је превела есеје Оскара Вајлда “Пропаст лагања” (2000).
- За Смиљу Михаиловић (девојачко Константиновић), чула сам док сам живела у Шпанији, шта више, често сам наилазила на њено име у штампи. Шпански медији су је представљали као српску принцезу, која се кретала у високим круговима, а с обзиром да је непозната у Србији, мислила сам да се лажно представља. Кад сам се вратила у Београд, случај је хтео да упознам једног њеног рођака, а она је тад већ три године почивала на гробљу у Ибици. Сазнала сам о њој необичне податке и разумела да је њен живот био достојан авантуристичког романа. Чак када би неко једноставним, новинарским језиком исписао факте овог необичног живота, направио би занимљив роман, но, ја сам се трудила да грађа не надвлада књижевност, рекла је ауторка.
Смиља Михаиловић је рођена у Београду, у угледној професорској породици. Новинарка Политике, била је скојевка у младости, друговала са Ивом Лолом Рибаром и Кочом Поповићем. Док је водила Краљевску канцеларију у избеглиштву током педесетих година прошлог века, имала је контакте са многим значајним личностима епохе. У београдској штампи, њено име се ретко појављивало, углавном погрдно, у чланцима посвећеним свргнутом краљу Петру. Због клевета које је доживела, она је заувек одбацила Србију. После пропалог брака, отишла је на Ибицу и тамо постала господарица моде и доброг укуса, са „склоношћу да без длаке на језику одобри или дисквалификује, што је проистицало из њеног својеврсно београдског мангуплука“. Била је блиска пријатељица Урсуле Андрес и Романа Поланског.
Заједнички именитељ свих фаза живота ове необичне жене је способност, не само да опстане, него и да се поново уздигне до самог врха друштвене пирамиде. За мачку у Шпанији кажу да има седам живота, отуда и наслов књиге - „Седам живота принцезе Смиље“.
Гордана Ћирјанић је објавила књиге песама “Месечева трава” (1980), “Госпа од седам грехова” (1983), “Пред вратима воденијем” (1988) и “Горка вода” (1994); књиге записа “Писма из Шпаније” (1995) и “Нова писма из Шпаније” (2002); књиге приповедака “Веласкезовом улицом до краја” (1996), “Вечност је, кажу, дугачка” (2005), “Каприци и дуже приче” (2009) и “Кад сване, разлаз” (2012); романе “Претпоследње путовање” (2000), “Кућа у Пуерту” (2003), “Пољубац” (2007), “Оно што одувек желиш“ (2010) и “Мрежа” (2013). Њене прозне књиге имале су по неколико издања; добитница је најпрестижнијих књижевних награда. Превела је са шпанског књигу песама Луиса Сернуде “Стварност и жеља” (1990), поетску прозу од истог писца “Утихнули напев” (1995), приповетке Хуана Рулфа “Долина у пламену” (2006), есејистичку козерију “Свети дим” Хуана Октавија Пренса (2006), роман од истог писца, “Господин Крек” (2007) и теоријску студију Хосеа Антонија Марине “Теорија стваралачке интелигенције” (2011). Са енглеског је превела есеје Оскара Вајлда “Пропаст лагања” (2000).
М.Ф.
Најновији број
18. април 2024.
