ЗАПОСТАВЉЕНО СЕЛО

Живот младих на селу онемогућавају и реалне препреке али и предрасуде. Село је у Србији апсолутно запостављено, сва улагања у инфраструктуру, у економски развој, у образовање и културу иду у велике градове. Млади због тога немају много избора, они у градове иду за бољим животом. Предрасуде полазе од тога да је село заостала средина која онемогућава развој појединца. Неке моје колеге са факултета сматрају село, благо речено, нужним злом. Други сматрају пољопривреду као грану која је недовољно дорасла да би била равноправна у привредном систему неке земље. То је такође делом због тога што је у Србији положај пољопривредника врло тежак, а са друге стране постоји предрасуда да је то нека нижа врста посла. Сви ми користимо храну, која се производи управо на селу, а у оквиру пољопривреде. Велики део Зелене политике односи се управо на живот у складу са природом, и на развој села као заједнице која може да производи своју храну, да задовољава своје енергетске потребе, да штеди ресурсе. Заборавили смо многе ствари које су нашим бакама и декама биле природне.
У свету је то одавно схваћено. Пољопривредна политика је на пример најважнија политика Европске Уније, и највећи део буџета се издваја за развој те привредне гране. Тешки послови и потпуно неизвесна зарада натерала је многе да оду из својих сеоских шорова, на широке булеваре великих градова, пре свих Београда. Поред тога, формира се мишљење о градовима као обећаним местима, који обезбеђују лагодан живот. Стварност је далеко од тога. У градовима је велика незапосленост и зато млади све више иду из Србије. Млади људи који би остали немају могућности ни да преживе у сопственој средини. Исто тако постоје они којима су пружене могућности, али не желе да остану, јер сматрају да ће одласком унапредити свој живот, а не схватају да није битно где, него како живиш. Некад су мачвански домаћини који су имали два сина, једног школовали, а другог остављали кући. Да се не би делило имање, а пре свега да се не би затирала кућа, која треба да напредује, а не да се гаси. Данас је другачије, више се не гледа домаћинство него родитељи гледају да отпреме децу у град, приморани да занемаре огњиште које гори генерацијама уназад. Ту је највећа одговорност на политичарима, који су дужни да обезбеде што боље услове за живот становништва, у свим срединама што код нас нажалост није случај. Стандард на селу је куд и камо порастао само у последњих петнаест година. Ако погледамо само механизацију, уочићемо да су послови знатно олакшани, затим се осврнимо на интернет доступан у свим селима Мачве, обданишта се такође све више отварају, школе се побољшавају, везе између града и села су све веће и градови су све „ближи“ селима, али чини се да ни то младима није довољно. Наравно, у општини Богатић постоји гомила нерешених проблема. Пре свих канализација и водовод, као и предуслови за здравији живот. Јер у Мачви која лежи на језеру воде не постоји водовод који ће обезбедити здраву пијаћу воду, која је приоритет сваког човека. Општина Богатић, претежно пољопривредна, не може себи да допусти да своје житеље препусти себи, пре свега младе. Не видим да постоји нека јака политичка воља нити стратегија у привлачењу младих да остану на својим имањима и да их унапређују у сарадњи са локалним политичарима. Осећања и обећања нису пресудна у одлукама омладине да остану на селу. Јер од осећања и обећања се не живи. Тако да су по мом суду одговорни и млади и политичари због све више празних кућа и запарложених њива. Предизборне кампање су случајеви кад се политичари сете да постоји и неко осим њих и онда излазе са програмима и обећањима која се најчешће забораве. Али нека од увек актуелних су раније помињани водовод и канализација. То је адут свих политичких странака у последњем низу година. Како се олако говори о томе, тако се олако и заборави, па се провлачи од избора до избора. Мање приче, више дела, то нам је потребно.