ЈЕ Л’ МОЖЕ ТО МАЛО ЈЕФТИНИЈЕ

Видно уморни предузетник лешкари на импровизованом кревету унутар шатре у којој се налази половна роба, махом телевизори и делови за рачунаре. Посао је препустио жени, која се на 40-так степени труди да пронађе правилну технику дисања, и да при том убеди неку од малобројних муштерија да пазари робу на овом месту.
- „Кол’ко ти је овај ТВ од 32?“, прекида чудну тишину питање потенцијалног купца.
- „Тај ти је „Самсунг“, немачки, 130 евра“, више него самоуверено стартује газдарица.
- „Је л’ може за 100?“, још спремније пита купац.
- „Може. Носи!“, радосно ускликује продавачица.
- „Ма само питам. Скупо бре“, завршава обилазак несуђена муштерија.
- „И ти си нашо’ по овој врућини да се распитујеш....“, јада се газдарица.
Тропски петак не доноси добро ни угоститељима. Мини ораније са лесковачком мућкалицом пуне су скоро до врха. Галилејеву изреку „Ипак се окреће“ на електричним ражњевима потврђују трагично настрадала прасад и јагњад, која се нуде по 1.000, односно 1.500 за килограм. Ретки гурмани порције најчешће заливају пивом, које кошта 250 динара.
- „Клизи к’о маче низ олук. Још кад би било мало јефтиније.“
Реплика Мона Лизе од прошле године у међувремену је нашла купца, али је достојанствено замењују украсни тањири са мотивима Етне, плоче певача народне музике издате 70-тих и 80-тих, половне гуме, па и покоји самар. Преврћу се тезге са половном гардеробом, за коју већина запослених у организацијама Црвеног крста широм западне Европе мисли да је подељена угроженима. Цене од 100 динара по комаду, па навише.
- „Је л’ може овај сако за 300?“, покушава ценкање средовечна дама.
- „Госпоџо, да сам ја тако обар’о цене у пола, не бих био овакав газда“, помало надмено демонстрира капиталистички дух продавац.
Вратоломне машине пуне углавном најмлађи, али закупци се, попут колега продаваца, жале на кризу и време.
- „У петак вруће к’о у фуруни, у недељу удари киша. Једино нас субота мало извуче. Треба брате све ово поплаћати, дајемо и попуст људима, али слаба вајда“.
Газде шатора тек чекају своје време. Дневна варијанта им није толико интересантна. Ноћ је њихова. Рачунају на помоћ Есада Плавог, Вере Матовић и Боре Дрљаче. Срећко Сушић је, разуме се, редовно присутан. Па ко преживи причаће. И платити.
Већ неколико година на Шабачком вашару нема „Зида смрти“ ни „Куће страха“. Фали и „Кућа смеха“. Продавци, али и купци, слажу се да смеха не недостаје. Смеју се, кажу, углавном од муке.