СТРИП ЈЕ МОЈА ПРВА ЉУБАВ

Нисам ја скренуо у стрип. Стрип је моја прва љубав, започиње своју причу Милоје Лукић, међу Шапчанима познат и признат као сликар и свестрани уметник. У данас девету уметности, а некада потцењивану као кич и шунд зависно од политичких ставова, упловио је још у детињству када је са нестрпљењем очекивао излазак новог броја „Вечерњих новости“ у коме су излазили стрип каиши „Бен Болт“, „Циско Кид“, „Породица Тарана“, „Јулија Џонс“.
- Млађи буразер и ја смо то пратили и заволели. Нас двојица смо почели да радимо те сличице отприлике шездесет шесте, осме. Давно је то било. А онда је прерасло у нешто озбиљније све до мог одласка у војску 1974. године - прича Милоје присећајући се времена у коме је у другом плану било сликање пејзажа.
Први стрип Милојев јунак „Фантом“ урађен је поткрај шездесетих година. Интересантна тематика под утицајем Марвелових стрипова и „Дијаболика“.
- Дечачка машта. Тад сам можда имао шеснаест, седамнаест година. Почели су већ Марвелови стрипови, „Дијаболик“, „Супермен“, па сам ја као нешто скидао, размишљао и направим тог неког Фантома који се бори. Црно одело, маска, кад није обичан човек. У фазону Кларка Кента. Вредно је помена јер је мој први рад са којим сам ушао уопште у свет стрипа. Што се тиче неког квалитета мало више од дечјег цртежа - скроман је Милоје.
Почетком седамдесетих заједно са братом Миленком започиње рад на партизанским стриповима „Минер“, „Седми јул“, „Партизанске победе“, итд., а 1972. и стрип табле „Мирко и Славко“.
- У питању је била велика продукција. Људи нису стизали на време да заврше послове па су „упадали“ Плавшић, Бујин, Атанасић. Велим, хајде и ја да направим нешто. Миленко и ја урадимо, пошаљемо, а они врате са образложењем да „нажалост више не раде“. На снагу тада ступио закон о кичу и шунду. Порези и којекаква чуда угушили су рад на стриповима и њихово објављивање.
Пред одлазак у војску започео је рад на историјским стриповима, као што је „Освета“ и то у форми полу табле. Наставак је уследио у војничким данима.
- Док сам био на одслужењу војног рока у Љубљани ми под руку доспе књига „Историја Јадрана“ коју сам пронашао у библиотеци. Дебела књижурина, шесто, седамсто страница. Ту, између осталог нађем податке о Дионизију који је покорио целу Далмацију. То ми је било интересантно и тако је настао стрип „Дионизијево царство“.
По доласку из војске, где се бавио сликањем у додељеном атељеу, уписује се на ликовни одсек Више педагошке школе, тзв. скраћену Академију, где су му предавали професори Анте Гржетић, вајарство, Здравко Вајагић, сликање, форму и обликовање, Милун Митровић, сликање 2, Слободан Сотиров, цртање. Некако у то време почиње и његов рад на стрипу „Вис је пао“.
- Пошаљем га у „Дечје новине“ у Горњи Милановац. Они врате. Одбију ме лепо, фино, културно. Тешко је било у то време прићи им, као и данас када су у питању било које новине. Објављен је тек 2005. године у четвртом броју шабачког стрип магазина „ЕОН“. Први део од шест усправних табли урађен је 1979. године. Планиран је и наставк али никада није урађен.
Ређали су се један за другим спортски, дечји, омладински, „Малиша“, комични, крими стрипови. Окушао се у свему желећи да се пронађе у неком од ових жанрова. На која год да је врата закуцао био је одбијен. Свет стрипова, када је у питању било издаваштво и рад на њему, био је само за одређени, затворени круг људи.
- Могао сам све да радим али није било одзива са друге стране. Седамдесет треће, четврте два пута сам са мојим стриповима ишао у „Дечје новине“. Разговарао сам са Момчилом Момом Рајиним и Славишом Ћириловим, који ми кажу да је све лепо, коректно, али да прво морам да сарађујем на насловним странама. То ме није занимало јер сам дошао по сценарио. Тад сам већ имао двадесет четири, пет година, завршавао Вишу школу. Имао сам и знање и таленат. Пошаљем писмо Јулесу, и добијем одговор у коме ме убеђује да је то тежак посао који захтева добар сценарио, скице, материјал. Потребна студиозност. За њега је мој рад био аматерски, нестручан и неквалитетан с јасном поруком да за нас није стрип и да бежимо одатле. Гледам и чудим се. У старту ми затворише врата.
Почетна илустрација „Великог Блека“, конкурс новосадског „Форума“ за рад на „Тарзану“ остали су само на покушају, док је реализована насловница „Тарзана“ за „Арт стрип“.
- То је било осамдесет прве, друге године. Конкурс новосадског „Форум дневника“. Било нас је једно десетак. Похваљени смо од жирија. Није лоше прошло али никад нисмо добили сценарио, ништа да радимо. Похвалнице и то је то. Вероватно нису могли због квалитета радова да не кажу ништа. Али, добро, тад је Керац победио. Узимали су само новосадске ауторе. Чак је одбијен чувени сликар Кристивоје Николић.
Последњи у низу покушаја завршио се такорећи вербалним сукобом са „Омладинским новинама“ 1983. године. Похваливши му цртачки одлично одрађен посао замерили су му на сценарију.
- Рекли су ми да је стрип добар, али да је сценарио катастрофа. Сценарио је тај који је убио цео стрип. Сад се ја мало побуним. Радио сам по мотивима истините приче из војне књиге „Сутјеска“ у којој је описана цела ситуација. Прича једноставна. Партизанска јединица у немачком окружењу. У повратку бомбаш налети на неке јагоде па оде па се врати са причом како их се најео. Друг крене по њих и буде покошен од стране немачког митраљеза. Питка прича са доста осећајности. Не знам ни дан-данас зашто је то лош сценарио. Урадио сам четири табле. Револтиран напишем писмо. По квалитету тада сам требао да добијем прву награду.
Сведок времена у коме је после послератног узлета стрип и његовог продора са доласком емиграната из Русије, Лобачева и осталих, проглашен од стране комунистичке пропаганде за кич и шунд, али и његове поновне експанзије шездесетих година прошлог века, поновних стега, а затим успона осамдесетих година, Милоје истиче да је овај уметнички жанр увек имао одређен продор управо због своје интересантности.
- Довољно је три, четири сличице и ето ти стрипа. Стрип је био и остао моја велика љубав. Недавно сам завршио „Ратника светлости“ који је рађен по Коељовом роману. Метафорички сам покушао да илуструјем његове цитате. Имао сам урађене три табле 2007., а онда ме је прошле године Светлан Обрадовић, оснивач Стрип удружења „Биберче“, чији сам члан, и уредник стрип магазина „ЕОН“, наговорио да га урадим до краја. Од девет табли направили смо четири, по две положене, и послали на конкурс који је организовао београдски Студентски културни центар.
У војном листу „Фронт“ објављивао је Милоје и карикатуре, док су карикатуре у форми стрип каиша под називом „Коле“ око шест година излазиле у „Милиционару“. Иако од 2005. у пензији не посустаје. Тек сад ради професионално. Сликање и цртање су део његовог свакодневице у којој места за стрип увек има. Ако не увек на папиру онда бар у руци и то купљеног, као у детињству, на киоску близу куће.