ВОЛИМ ДРАЖ УМЕТНОСТИ

Шапчанка Драгана Дробац, дипломирани аранжер декоратер, у свет уметности закорачила је још у детињству. Вођена саветима прабаке Катарине, уз сигурну руку и велику жељу да научи све оно што се зове ручни рад, стварала је своје прве прегаче, перлице, кићанке од вунице. Данас, образована жена, ћерка, самохрана мајка, има једну једину жељу – да своје знање подели са другима.
- Одувек сам волела да нешто измишљам, тражим, правим. Данас бих то назвала креативном визуелизацијом. Тренуци проведени са прабаком били су ми веома драгоцени јер су ми нудили много више од обичног дружења. Креативни рад веома ме испуњава, смирује, одгурује негативне мисли, а привлачи лепа осећања – каже Драгана.
Иако је живот није мазио изборила се за своје место под Сунцем. По завршетку Више школе ликовних и примењених уметности, одсек аранжер декоратер, као и курса „Мала школа креативе“, постаје едукатор за креативне радионице за децу и одрасле. Убрзо, 2008. године, следило је оснивање Уметничке радионице „Фасхион даy“ коју је финансирала из сопствених средстава.
- Кад сам добила уверење од Министарства просвете кренуо је мој едукативни рад. Сећам се да сам још у школи имала задатак да напишем бизнис план који ме је инспирисао да наставим путем који сам себи зацртала. Волим да и друге научим свему ономе што нуди декупаж техника, али и остале технике попут осликавања на стаклу, осликавања на текстилу, израде накита и перли, ливење у калупима од гипса, папир маше техника, честитке, осликавање на керамици и порцелану, глине. То су све технике и вештине које се уче. Треба само мало да се машта. Превише сам амбициозна али јако маштам. Стварам своје креативне визуелизације. У питању је једно стваралачко васпитање у коме се стварају нови уникатни предмети.
Боја је та која Драгану највише инспирише. Она је, како сама каже, инспирација за неки виши, лични ниво.
- Када видим боју просто добијем неко веће самопоуздање. Она је, на неки начин, инспирација и за духовни напредак човека. Све што урадим испољим из своје душе. Јако сам емотивно везана за све то тако да емоције преносим на све моје радове. Што год више умножавам то боље. Како рече Отац Тадеј: „Какве су вам мисли, такав нам је живот“. А мој живот сада има много више смисла.
Кубизам, реализам, симболизам испуњавају сваку њену уметничку пору која вапи за симболиком боја проналазећи у њој смисао сопственог постојања.
- Веома је битно не затварати се у тамне боје. Постоји толики спектар различитих боја које могу да подстакну на размишљање, а самим тим и на креативност. Човек се лепше осећа када је окружен „веселијим“ бојама које дају посебну енергију. Битан је тај садашњи тренутак. Тренутак када настаје једно дело, предмет. Истовремено, кроз рад, развија се моторика руку и мозга, а онда долази и инспирација која без грешке одабира боје и материјале. Једноставно се играш. Волим то.
Своју игру поткрепљену непресушном маштом преноси и другима на многобројним едукативним радионицама. За ових седам година било их је много. Исте по питању техника, различите по онима коју су им присуствовали.
- Волим свима да покажем. Драго ми је када људи осете то самопоуздање, надолажење позитивних мисли што, код појединих, доводи и до изласка из разних психичких проблема, криза. Овај креативни рад веома је важан и за оне који болују од разних болести. Довољно је да се заинтересују за ове технике, размишљају о ономе што ће направити, и заборавиће на оно што их мучи. Ту сам да помогнем, упутим, посаветујем. То је, можемо рећи, нека врста технике пречишћавања духа и тела, својеврсна релаксација и медитација.
Спојивши духовно и материјално, у жељи да помогне другима, помогла је и себи откривши свет у коме је важно радити, како због егзистенције, тако и поклонити јер се дар увек враћа уздарјем.
- Када видим шта сам направила пожелим то и да поклоним. То је мојих руку дело па ће ваљда некога инспирисати да крене мојим стопама. Када радим са децом пустим их да се поигравају са бојама. Довољно им је дати четкицу и боје па да своју машту преточе у нешто још лепше. Године нису препрека да се крене у овако нешто само је потребно мало воље и много маште.
А маште Драгани не понестаје. Идеје проналази у себи и својој околини. Оптимиста по природи, љубитељ књига, читања, у вечитој је потрази за нечим новим.
- Волим драж уметности. Некако сам себе трансформисала у све то. Испуњавају ме и креативне књиге и часописи. Волим књижевност. Можда ћу једног дана написати и књигу. Никад се не зна. Зато би моја порука свима била да се играју, да буду креативни. Уметност је изузетна инспирација за самопоуздање, лични и духовни напредак. Развијати вештине, комбиновати, тражити, трагати по материјалу, часописима. Довољно је кренути, макар то било сецкање и лепљење сличица на папир, неки модни детаљ урађен за себе и слично. Касније, све дође само од себе.
Крајем септембра на хуманитарној изложби у Културној установи „Палилула“ прилику да виде њене слике у декупаж техници на пиринчаном папиру имали су и Београђани.
- Слике су нека врста симболике. Урадила сам и неке нове рамове за њих. Изложба је била веома посећена што ми је драго јер смо је радили за децу без родитељског старања. Волела бих да једну такву приредимо и у нашем граду. Иначе, никада нисам имала самосталну изложбу. Жеља ми је да је приредим и то овде у Галерији „Круга 10“.
За све оно што је до сада постигла подршку јој дају родитељи и тринаестогодишња ћерка Анђела која већ сада, уз мамину помоћ, ствара своја прва мала ремек-дела.
- Деца упијају све оно што им се покаже, али некако воле сами да раде. То их инспирише. На тим радионицама им само мало сугеришем где, шта, како. Важан је и рад родитеља са децом. У данашњем времену треба их мало одвући од телевизора и интернета. Заједничко дружење уз креативан рад може да буде мотивација за све - поручује Драгана.
Креативан рад је једна врста игре. Игре у животу. Ако сам се играла у детињству, наставила сам да се играм у садашњости.
У стварању је веома битна инспирација. Тражиш себе и налазиш себе. Када нађеш себе ти си испуњен, а дух и тело здраво.
Драгана Дробац, родом из Петловаче, рођена је 15. 6. 1977. године у Шапцу. По завршетку Више школе ликовних и примењених уметности у Београду, добија звање дипломираног аранжера декоратера 2001. године. Определивши се за едукацију похађа курс „Мала школа креативе“ поставши едукатор за креативне радионице за децу и одрасле. По оснивању Креативне радионице „Фасхион даy“ 2008. године учествовала је на великом броју радионица од којих су јој најдраже Васкршња у УЛСШ, прва, и у Културном центру. Члан је УЛСШ, Удружења „Круг 10“ и Удружења грађана „Креативна индустрија“ Шабац - „КИША“.