Инфо

22. октобар 2015.22. окт 2015.
ГРАДСКЕ ПРИЧЕ

ДЕВОЈКА С КИКОМ

Приближавао се дан посете гимназијалцима из Жупање и сви смо се радовали поновном сусрету са њима. Прошли пут смо се трудили да будемо добри домаћини, а после свега, дуго смо препричавали заједничке доживљаје. Нису ми дозволили да примим друга на спавање, правдајући се старим намештајем. Убеђивање није успело, иако сам, сав црвен у лицу, гласом који су и комшије могле да чују, истицао другове који су и по два госта имали.
Овог пута смо им спремили велико изненађење. Цело полугодиште смо радили на представи “Краљева јесен“ Милутина Бојића. Режисер је био професор историје, који се толико уживљавао у улогу краља, да је задржавао повишени глас и озбиљни израз лица још дуго после пробе. Глуму је преносио и на часове историје, па смо га гледали као владара, гладијатора, роба. Једном приликом је описивао прелазак слонова преко Алпа, а због жестине изговореног усне су се лепиле стварајући пену у угловима. Ходао је између клупа, потпуно се предајући лекцији, тако да није ни примећивао ученике који су напуштали учионицу.
Аутобус је клизио путем, а од прегласне музике није се могло разговарати. Једино је шофер уживао и није мењао станицу, без обзира на наше негодовање. Сметала су ми довикивања са једног на други крај аутобуса и парајући смех који је допирао са задњих седишта. Желео сам на миру да размишљам о њој.
Стајала је са две другарице по страни и рукама је нешто показивала. Приметио сам њен правилан профил и уредно направљену кику која је допирала до пола леђа. Када се окренула и благо осмехнула, као да ми је струја прошла низ кичму. Бирао сам је за игру. Једну, другу, трећу... Док сам на длану мерио тежину њене кике, музика је престала.
Стизала су миришљава писма која сам уредно слагао и по ко зна који пут, из почетка, с појачаном пажњом, читао.
Дочекали су нас раздрагани домаћини и настало је срдачно поздрављање. Окретао сам се на све стране, пропињући се на прсте.
„Идеш код мене на спавање! Мој си гост. Хајде, баш сам те пожелео!“ - брујало је око мене.
Остао сам сам на платоу испред гимназије и осетио велику тескобу у грудима, чујно увлачећи ваздух који ми је недостајао. Зашто је нема? Шта ћу сад да радим? - зујало је у глави.
„Хоћеш ли ти код мене?“ - однекуд искрсну дечак мањег раста, са изразито кривим носем. Мораћу! - помислио сам.
„Кућа је седам километара од Жупање. Идемо мотором!“
Ставио је кацигу, обукао кожну јакну, а ја сам у танком „шетланд“ џемперу заузео позицију иза њега. Још једном сам се осврнуо, али никога није било.
Већ после пола километра, тресао сам се целим телом, а лупање зуба о зуб није се чуло од рада мотора.
Нос му је сигурно крив због његових сулудих вожњи - пролазило ми је кроз главу.
“Шта кажеш? Брзо смо стигли!“ - усхићено, са задовољством на лицу, добаци мој домаћин, силазећи са мотора.
Стресао сам се, када сам угледао високу, зидану ограду и још вишу гвоздену капију, што су ограђивали сиво окречену кућу са двориштем прекривеним каменим плочама. Дочекао нас је велики црни пас, без и једне беле шаре, који је у тренутку побеснео, копајући ногама у жељи да се ослободи ланца око врата. Одахнуо сам, крочивши на трем, а затим у велико, мрачно предсобље. Упознао ме са оцем, мајком и бабом која је говорила неразумљивим језиком. Отац је причао о подруму пића и о некој ракији, старој десет година, коју је планирао да отвори за синовљеву женидбу, док се мајка извињавала што нема ништа за јело, пошто су управо текли дани поста. Кашљао сам на силу како се не би чуо рад празних црева. Испуњавали смо време све ређим, усиљеним разговорима.
Можда је болесна! Што ми није јавила по другарици? - врзмало ми се по глави. Напољу је почела да ромиња киша, па смо одлазак у град одложили. Али, проклета киша је падала све јаче и јаче. Рано смо кренули на спавање и на моје велико изненађење у соби нам се придружила његова бака. Настао је мук, а после извесног времена чуло се пућкање и све гласније хркање бабе. Заспао сам када су се чули први петлови.
Тискали смо се у полумраку бине. С напором сам удисао устајали ваздух што се ширио од тешких, старих костима, успут благо подрхтавајући целим телом, због треме која је грубо надолазила.
Завесе су се бешумно отвориле. Још се жамор у публици није стишао, када сам почео да говорим текст. Застао сам, бубњало ми је у ушима, а усне сам једва померао. Била је тако близу, учинило ми се да могу да је дохватим. Кику више није имала. Гледали смо се, док ми није замаглило пред очима. Несигурним кораком у повратку сам рушио кулисе.
Неко из публике је звиждао и узвикивао мој надимак.
Из књиге Бана Јанковића “Врата на &#

Најновији број

21. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa