ЖЕЉКО РЕЉИЋ, САМОСТАЛНИ УМЕТНИК
СВЕСТРАНОСТ МУ ЈЕ ДРУГО ИМЕ
Кад сам имао дванаест, тринаест година маштао сам да постанем хотелски музичар. То је тад био неки престиж , повластица. Поново бих кренуо истим путем само што бих се можда раније определио за фотографију и сликарство
Када је у питању животни пут Шапчанина Жељка Рељића, самосталног уметника, који дуги низ година живи и ради у Бечу, може се с правом рећи да је човек уметности. Као петнаестогодишњак отиснуо се у свет музике која је за њега представљала бит сопственог живота. Тада није ни могао да наслути да ће, захваљујућу ћерки Оливери, сликарство постати саставни део његовог уметничког израза.
- Све се десило сасвим случајно. Са једанаест и по година моја ћерка Оливера похађала је приватну школу код Штифле, сликара у Митровици. Захваљујући њој купио сам прве боје и почео да проничем у тајне сликарства. Прва слика коју сам урадио била је у комбинацији декупаж, акрил, платно. Мртва природа одрађена у апстракцији. Онда сам кренуо да правим слике за стан, па да их продајем. Веома брзо се прочуло за мој рад па су људи почели да наручују слике за станове, пословне просторе, кафиће и слично – каже Жељко који данас има статус самосталног сликара.
Прва самостална изложба уследила је 2010. године у бечкој приватној галерији „Ники Богарт“, која га је и званично увела у свет ликовне уметности.
- У питању је била колекција од шездесетак слика под називом „Једној жени“ већег формата у комбинованој техници – акрилне фарбе, пур пена, структурна паста. Била је веома запажена. Посећеност је била велика, а ја презадовољан с обзиром да сам био непознат у то време. Следеће године колекцију, обогаћену са по још неком сликом, приказао сам у музеју, дворцу патријарха Рајачића, у Сремским Карловцима. То је можда моја најзначајнија и највећа изложба.
У свет сликарства кренуо је са јасном визијом која је подразумевала непоновљива уметничка дела, јединствена, а опет интересантна у свој својој функционалности.
- Желео сам да људима понудим слике које се, зависно од њиховог простора, могу качати на више начина. Дело би са тим добило и на својој разноликости. Више слика у једној. У Бечу архитектура је другачија. Сваки стан је другачији. Када се после неколико година људи преселе у други стан настаје проблем. Морају да мењају комплетан намештај, а самим тим и све остало. На овај начин тај проблем је решен.
На својим путовањима, како пословним тако и из задовољство, открива и своју трећу љубав и то према фотографији.
- Много путујем. Ни сам не знам колико пута сам дочекао, због природе посла, излазак Сунца. То ме фасцинира. Предивни тренуци које сам желео да сачувам. Уследили су и моји прилози са путовања који су се нашли и на „Yоутубе“. Све са намером да забележим где сам био, шта сам видео, кога сам срео. Од 2010. озбиљно сам кренуо да се бавим тим и да купујем опрему, да пратим шта други раде. Прва фотографија, која је ушла и у каталог, била је изложена на изложби Шабачке фотографске задруге. То је уједно била и моја прва изложба као члана Фото савеза Србије и Шабачке фотографске задруге. Учествовао сам и на међународној изложби фотографија „Сингидунум“ у Београду. Такође је ушла у каталог и веома ми је драго зато што сам још почетник, аматер.
На питање како је бити уметник у иностранству одговара да није нимало лако јер велика конкуренција значи и велику борбу, поготово ако сте странац.
- Беч је град уметности од давнина. Много је уметника, пуно стилова. Тешко је пробити се. Мислим да сам имао и неку врсту среће када сам успео да реализујем пар изложби. Ипак, за разлику од уметника код нас у Србији, тамо као самостални уметник имате и неке повластице у виду повољније набавке фарбе, пореза, простора. Има много више публике, јача је и куповна моћ, а отворенији су и за много више стилова и праваца.
Кључ успеха по Жељку је вера у самога себе и ономе чему се посветите.
- Верујем у то што радим иако су ми говорили да то можда и није уметност, да можда нема вредност, али нисам одустао. Трудио сам се да што више излажем, да што више људи чује за мене, да се појавим на што више места не као учесник него само као сликар и фотограф, да будем виђен, да посетим друге изложбе, друге сликаре. За сада сам задовољан својим успехом и у Србији и у Хрватској и у Аустрији и Немачкој.
Да је истрајност најважнија потврђују и планови везани како за слике тако и фотографију.
- За следећу годину имам у плану да урадим једну самосталну изложбу овде у „Кругу 10“. Такође и у једној галерији у Сремским Карловцима. Имам практично и уговорену изложбу на Малти. Остало је још да се договоримо око детаља. Све зависи од простора који ће ми омогућити. Видећемо да ли ће то бити Нацинална галерија, Галерија Националног театра или нека друга у главном граду Малте Валети.
Ни од писане речи не бежи. Одавно се носи са мишљу да напише аутобиографију у којој би младим људима показао и другу страну живота у иностранству. Тачније, реалнију слику, јер, како сам каже, пут до успеха више је посут трњем него ружама.
- Када кажемо Беч сви мисле да је то један град романтике, културе, итд. Међутим, у неким другим стварима или у кругу наших људи то је сасвим друга прича. Биће то мој поглед са бине на мултикултурални Беч у коме музичар, али и уметник било које врсте, мора да научи да буде комплетан, а под тим подразумевам добро познавање обичаја и традиције како припадника екс Југославије тако и целе Европе. Беч је једна средина где морате знати све. Дуго времена сам провео откривајући из ког краја људи долазе, учио и памтио репертоар. Учим и дан-данас.
До тада Жељко и даље наставља да крстари путевима музике, сликарства и фотографије, бележићи на својим путовањима све оно што његову уметност чини другачијом од других.
Жељко Рељић рођен је 25. 6. 1972. године у Шапцу где је завршио основну и Средњу машинску школу. Прве кораке у свет музике направио је на приватним часовима код Миодрага Гашића Гала савладавши уметност свирања на хармоници. Од 2001. године у Бечу ствара музичку каријеру, да би од 2007. почео да се бави сликарством. Као самостални сликар у Аустрији 2010. године имао је своју прву самосталну изложбу у приватној галерији „Ники Богарт“ у Бечу. На свом крузеру, јамаха драг стар од 1300 кубика, обишао је Милано, Пизу, Монте Карло, целу обалу Хрватске. Са тих путовања настале су и прве фотографије. Нада се да ће у скоријој будућности остварити сан да вози по Рути 66 у Америци. Члан је Удружења „Круг 10“, Шабачке фотографске задруге, Фото савеза Србије.
Свако треба да проба оно што воли. Потребна је апсолутна слобода и вера у оно што сте створили без обзира на критике.
Кажу кад возите мотор за вас нема лошег и доброг времена. Има лоше и добро одело. Нема ни лошег пута. Кад сам уморан знам да без икакве најаве одлутам. Тако настају и моје фотографије предела кроз које прођем.
Када је у питању животни пут Шапчанина Жељка Рељића, самосталног уметника, који дуги низ година живи и ради у Бечу, може се с правом рећи да је човек уметности. Као петнаестогодишњак отиснуо се у свет музике која је за њега представљала бит сопственог живота. Тада није ни могао да наслути да ће, захваљујућу ћерки Оливери, сликарство постати саставни део његовог уметничког израза.
- Све се десило сасвим случајно. Са једанаест и по година моја ћерка Оливера похађала је приватну школу код Штифле, сликара у Митровици. Захваљујући њој купио сам прве боје и почео да проничем у тајне сликарства. Прва слика коју сам урадио била је у комбинацији декупаж, акрил, платно. Мртва природа одрађена у апстракцији. Онда сам кренуо да правим слике за стан, па да их продајем. Веома брзо се прочуло за мој рад па су људи почели да наручују слике за станове, пословне просторе, кафиће и слично – каже Жељко који данас има статус самосталног сликара.
Прва самостална изложба уследила је 2010. године у бечкој приватној галерији „Ники Богарт“, која га је и званично увела у свет ликовне уметности.
- У питању је била колекција од шездесетак слика под називом „Једној жени“ већег формата у комбинованој техници – акрилне фарбе, пур пена, структурна паста. Била је веома запажена. Посећеност је била велика, а ја презадовољан с обзиром да сам био непознат у то време. Следеће године колекцију, обогаћену са по још неком сликом, приказао сам у музеју, дворцу патријарха Рајачића, у Сремским Карловцима. То је можда моја најзначајнија и највећа изложба.
У свет сликарства кренуо је са јасном визијом која је подразумевала непоновљива уметничка дела, јединствена, а опет интересантна у свој својој функционалности.
- Желео сам да људима понудим слике које се, зависно од њиховог простора, могу качати на више начина. Дело би са тим добило и на својој разноликости. Више слика у једној. У Бечу архитектура је другачија. Сваки стан је другачији. Када се после неколико година људи преселе у други стан настаје проблем. Морају да мењају комплетан намештај, а самим тим и све остало. На овај начин тај проблем је решен.
На својим путовањима, како пословним тако и из задовољство, открива и своју трећу љубав и то према фотографији.
- Много путујем. Ни сам не знам колико пута сам дочекао, због природе посла, излазак Сунца. То ме фасцинира. Предивни тренуци које сам желео да сачувам. Уследили су и моји прилози са путовања који су се нашли и на „Yоутубе“. Све са намером да забележим где сам био, шта сам видео, кога сам срео. Од 2010. озбиљно сам кренуо да се бавим тим и да купујем опрему, да пратим шта други раде. Прва фотографија, која је ушла и у каталог, била је изложена на изложби Шабачке фотографске задруге. То је уједно била и моја прва изложба као члана Фото савеза Србије и Шабачке фотографске задруге. Учествовао сам и на међународној изложби фотографија „Сингидунум“ у Београду. Такође је ушла у каталог и веома ми је драго зато што сам још почетник, аматер.
На питање како је бити уметник у иностранству одговара да није нимало лако јер велика конкуренција значи и велику борбу, поготово ако сте странац.
- Беч је град уметности од давнина. Много је уметника, пуно стилова. Тешко је пробити се. Мислим да сам имао и неку врсту среће када сам успео да реализујем пар изложби. Ипак, за разлику од уметника код нас у Србији, тамо као самостални уметник имате и неке повластице у виду повољније набавке фарбе, пореза, простора. Има много више публике, јача је и куповна моћ, а отворенији су и за много више стилова и праваца.
Кључ успеха по Жељку је вера у самога себе и ономе чему се посветите.
- Верујем у то што радим иако су ми говорили да то можда и није уметност, да можда нема вредност, али нисам одустао. Трудио сам се да што више излажем, да што више људи чује за мене, да се појавим на што више места не као учесник него само као сликар и фотограф, да будем виђен, да посетим друге изложбе, друге сликаре. За сада сам задовољан својим успехом и у Србији и у Хрватској и у Аустрији и Немачкој.
Да је истрајност најважнија потврђују и планови везани како за слике тако и фотографију.
- За следећу годину имам у плану да урадим једну самосталну изложбу овде у „Кругу 10“. Такође и у једној галерији у Сремским Карловцима. Имам практично и уговорену изложбу на Малти. Остало је још да се договоримо око детаља. Све зависи од простора који ће ми омогућити. Видећемо да ли ће то бити Нацинална галерија, Галерија Националног театра или нека друга у главном граду Малте Валети.
Ни од писане речи не бежи. Одавно се носи са мишљу да напише аутобиографију у којој би младим људима показао и другу страну живота у иностранству. Тачније, реалнију слику, јер, како сам каже, пут до успеха више је посут трњем него ружама.
- Када кажемо Беч сви мисле да је то један град романтике, културе, итд. Међутим, у неким другим стварима или у кругу наших људи то је сасвим друга прича. Биће то мој поглед са бине на мултикултурални Беч у коме музичар, али и уметник било које врсте, мора да научи да буде комплетан, а под тим подразумевам добро познавање обичаја и традиције како припадника екс Југославије тако и целе Европе. Беч је једна средина где морате знати све. Дуго времена сам провео откривајући из ког краја људи долазе, учио и памтио репертоар. Учим и дан-данас.
До тада Жељко и даље наставља да крстари путевима музике, сликарства и фотографије, бележићи на својим путовањима све оно што његову уметност чини другачијом од других.
Жељко Рељић рођен је 25. 6. 1972. године у Шапцу где је завршио основну и Средњу машинску школу. Прве кораке у свет музике направио је на приватним часовима код Миодрага Гашића Гала савладавши уметност свирања на хармоници. Од 2001. године у Бечу ствара музичку каријеру, да би од 2007. почео да се бави сликарством. Као самостални сликар у Аустрији 2010. године имао је своју прву самосталну изложбу у приватној галерији „Ники Богарт“ у Бечу. На свом крузеру, јамаха драг стар од 1300 кубика, обишао је Милано, Пизу, Монте Карло, целу обалу Хрватске. Са тих путовања настале су и прве фотографије. Нада се да ће у скоријој будућности остварити сан да вози по Рути 66 у Америци. Члан је Удружења „Круг 10“, Шабачке фотографске задруге, Фото савеза Србије.
Свако треба да проба оно што воли. Потребна је апсолутна слобода и вера у оно што сте створили без обзира на критике.
Кажу кад возите мотор за вас нема лошег и доброг времена. Има лоше и добро одело. Нема ни лошег пута. Кад сам уморан знам да без икакве најаве одлутам. Тако настају и моје фотографије предела кроз које прођем.
О. Гавриловић
Најновији број
18. април 2024.
