ПРЕДСТАВЉЕНА МОНОГРАФИЈА И ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА СКИЦА И КОСТИМА МИЛАНКЕ БЕРБЕРОВИЋ У ШАБАЧКОМ ПОЗОРИШТУ
КРЕАТИВНА МАГИЈА ДЕВОЈЧУРКА СА КАМИЧКА
Каријера дуга скоро пола века. Биографија вредна поштовања. Монографија као својеврстан времеплов стваралачког опуса. Скице и костими аутономна уметничка дела
Илузија позоришта доживљена на другачији начин. Јединствена симфонија боја, материјала и облика који практично имају намену сценског костима, али дислоцирани у галеријски простор постају самостална уметничка дела. Експонати који неометано комуницирају и са познаваоцима позоришне уметности и са потпуним лаицима. Тако би се у најкраћем могла описати изложба постављена и отворена прошлог уторка у галерији Шабачког позоришта “Владислав Лалицки” .
Реч је о костимима и скицама из богатог стваралачког опуса “театарског горостаса” Миланке Берберовић, која је осмишљена поводом промоције монографијие “Уметност сценског костима”.
- Ово је монографија, али и зборник радова који садржи текстове наших еминентних редитеља, театролога, глумаца, и наравно моје записе који се односе на сам процес настајања костима. Због тога, верујем да је ово што интересантно јер открива и људима који можда ништа не знају о позоришту неки други свет, свет костимографије и настанка једне представе – истакла је ауторка монографије “Уметност сценског костима” Миланка Берберовић.
У свет позоришта додатно оплемењен нитима ликовности, Миланка је упловила пре скоро пола века.
- У младости сам размишљала да се приклоним сликарству. То ми се тада чинило много прихватљивије. Но, када је дошло време полагања пријемних испита указале су ми се две могућности: или костим или архитектура. На костиму је био професор мој рођак Павле Васић који је тврдио да сам рођена за костим, али ја сам се двоумила и решила да полажем на оба. Стигли су и резултати. На костиму сам била прва испод црте, а на архитектури сам положила. Међутим, када сам отишла да упишем архитектуру добила сам информацију да је листа за костимографију проширена и тада сам одлучила да ипак студирам костимографију. Ни једном се нисам покајала због избора, јер сам у овом послу нашла себе у потпуности. И као сликар и као костимограф, јер моје скице су више слике него скице. Њих сам неговала и радила на начин који је одговарао ликовности и осећању које носим у себи – објашњава Миланка.
Колико је одабрала прави пут, сведочи блистава биографија. У цифрама, њена каријера би се могла изразити преко 160 представа, 150 заједничких и 16 самосталних изложби, 30 значајних награда, 100 илустрација за 15 књига. Ставка за себе је педагошки рад који је почео у балетској школи “Лујо Давичо”, са успехом наставио на Факултету примењених уметности где је у неколико мандата била Шеф одсека костима, док је на месту продекана провела период од 1994. - 1996, а декана од 2001. до 2005. године. Професор емеритус је од 2009. године. У престижним америчким школама у више наврата је била гостујући професор.
“Девојчурак са Камичка”, како је Берберовићку назвао током промоције монографије актуелни директор Шабачког позоришта Зоран Карајић, жена блиставе каријере у стварању позоришне магије, неким будућим генерацијама костимографа препоручује да следе свој инстинкт и у посао уложе доста љубави, али и тврди да евентуални неуспех не значи и недостатак талента.
- Неки ће успети, а неки не, али тај неуспех не значи да нису талентовани. Поред талента улогу игра и срећа. Некада човек једноставно не добије могућност да уради нешто, и на жалост сва наша жеља да истрајемо пресахне јер не наиђемо на праве људе или право позориште које ће нам омогућити да искажемо своје потенцијале.
Богату монографију, у којој се поред текстова великана српског позоришта могу видети поред репродукција скица и бројне фотографије из позоришних и оперских представа, шабачким поштоваоцима уметности су представили: историчарка уметности Викторија Келец, виши кустос Народног музеја у Шапцу Татјана Марковић, глумци Анета и Иван Томашевић, и директор Шабачког позоришта Зоран Карајић. Изложбу, која траје до 15. новембра је отворио академски сликар Драгиша Марсенић.
Оно што је мени посебно пало у очи прелиставајући ову монографију је емотивни тон којим књига почиње и завршава се. Наиме, у уводном делу имамо Миланкино враћање у детињство, које би се у извесном смислу могло протумачити и као враћање у родни град, а на крају се Миланка захваљује члановима своје породице, професорима, сарадницима... Између те две емотивне тачке крије се оно што можемо назвати не само стваралачким животом Берберовићке, већи историјом српског театра – навела је виша кустоскиња Народног музеја у Шапцу Татјана Марковић.Из богатог опуса Миланке Берберовић у овој књизи забележен је само онај део њених представа који на најбољи начин представљају њено дело, од почетка њеног рада 1967. године до данас. То је својеврстан времеплов кроз који пратимо уметнички однос према ликовности и сценској уметности, и препознајемо њену стваралачку палету – рекла је историчарка уметности и један од приређивача монографије Викторија Келец и додала.
- Такође, запажамо и промене у самом раду аутора, тражење нових односа у већ изграђеном ликовном речнику који ју је одредио као ствараоца али и оставио довољно простора за истраживање како на скицама тако и у реализацији костима.
Миланка Берберовић је стваралац који је са собом понео сву лепоту окружења и мирис куће у “Сенци Саве”. Оплемењена лепотом из детињства и ране младости, оним што је око видело, остало у трајном памћењу, као полазна енергија креативности за све што је касније стварала.
Стварала је са пуно ентузијазма, самопрегорно, са уживањем и креативношћу, којој у новијој историји културе код нас нема премца, било да се ради о костимографској уметности како за позоришну, оперску или балетску уметност, или цртачкој и сликарској вештини, а која су сама за себе дивна ликовна дела – истакао је између осталог на отварању изложбе академски сликар Драгиша Марсенић.
Илузија позоришта доживљена на другачији начин. Јединствена симфонија боја, материјала и облика који практично имају намену сценског костима, али дислоцирани у галеријски простор постају самостална уметничка дела. Експонати који неометано комуницирају и са познаваоцима позоришне уметности и са потпуним лаицима. Тако би се у најкраћем могла описати изложба постављена и отворена прошлог уторка у галерији Шабачког позоришта “Владислав Лалицки” .
Реч је о костимима и скицама из богатог стваралачког опуса “театарског горостаса” Миланке Берберовић, која је осмишљена поводом промоције монографијие “Уметност сценског костима”.
- Ово је монографија, али и зборник радова који садржи текстове наших еминентних редитеља, театролога, глумаца, и наравно моје записе који се односе на сам процес настајања костима. Због тога, верујем да је ово што интересантно јер открива и људима који можда ништа не знају о позоришту неки други свет, свет костимографије и настанка једне представе – истакла је ауторка монографије “Уметност сценског костима” Миланка Берберовић.
У свет позоришта додатно оплемењен нитима ликовности, Миланка је упловила пре скоро пола века.
- У младости сам размишљала да се приклоним сликарству. То ми се тада чинило много прихватљивије. Но, када је дошло време полагања пријемних испита указале су ми се две могућности: или костим или архитектура. На костиму је био професор мој рођак Павле Васић који је тврдио да сам рођена за костим, али ја сам се двоумила и решила да полажем на оба. Стигли су и резултати. На костиму сам била прва испод црте, а на архитектури сам положила. Међутим, када сам отишла да упишем архитектуру добила сам информацију да је листа за костимографију проширена и тада сам одлучила да ипак студирам костимографију. Ни једном се нисам покајала због избора, јер сам у овом послу нашла себе у потпуности. И као сликар и као костимограф, јер моје скице су више слике него скице. Њих сам неговала и радила на начин који је одговарао ликовности и осећању које носим у себи – објашњава Миланка.
Колико је одабрала прави пут, сведочи блистава биографија. У цифрама, њена каријера би се могла изразити преко 160 представа, 150 заједничких и 16 самосталних изложби, 30 значајних награда, 100 илустрација за 15 књига. Ставка за себе је педагошки рад који је почео у балетској школи “Лујо Давичо”, са успехом наставио на Факултету примењених уметности где је у неколико мандата била Шеф одсека костима, док је на месту продекана провела период од 1994. - 1996, а декана од 2001. до 2005. године. Професор емеритус је од 2009. године. У престижним америчким школама у више наврата је била гостујући професор.
“Девојчурак са Камичка”, како је Берберовићку назвао током промоције монографије актуелни директор Шабачког позоришта Зоран Карајић, жена блиставе каријере у стварању позоришне магије, неким будућим генерацијама костимографа препоручује да следе свој инстинкт и у посао уложе доста љубави, али и тврди да евентуални неуспех не значи и недостатак талента.
- Неки ће успети, а неки не, али тај неуспех не значи да нису талентовани. Поред талента улогу игра и срећа. Некада човек једноставно не добије могућност да уради нешто, и на жалост сва наша жеља да истрајемо пресахне јер не наиђемо на праве људе или право позориште које ће нам омогућити да искажемо своје потенцијале.
Богату монографију, у којој се поред текстова великана српског позоришта могу видети поред репродукција скица и бројне фотографије из позоришних и оперских представа, шабачким поштоваоцима уметности су представили: историчарка уметности Викторија Келец, виши кустос Народног музеја у Шапцу Татјана Марковић, глумци Анета и Иван Томашевић, и директор Шабачког позоришта Зоран Карајић. Изложбу, која траје до 15. новембра је отворио академски сликар Драгиша Марсенић.
Оно што је мени посебно пало у очи прелиставајући ову монографију је емотивни тон којим књига почиње и завршава се. Наиме, у уводном делу имамо Миланкино враћање у детињство, које би се у извесном смислу могло протумачити и као враћање у родни град, а на крају се Миланка захваљује члановима своје породице, професорима, сарадницима... Између те две емотивне тачке крије се оно што можемо назвати не само стваралачким животом Берберовићке, већи историјом српског театра – навела је виша кустоскиња Народног музеја у Шапцу Татјана Марковић.Из богатог опуса Миланке Берберовић у овој књизи забележен је само онај део њених представа који на најбољи начин представљају њено дело, од почетка њеног рада 1967. године до данас. То је својеврстан времеплов кроз који пратимо уметнички однос према ликовности и сценској уметности, и препознајемо њену стваралачку палету – рекла је историчарка уметности и један од приређивача монографије Викторија Келец и додала.
- Такође, запажамо и промене у самом раду аутора, тражење нових односа у већ изграђеном ликовном речнику који ју је одредио као ствараоца али и оставио довољно простора за истраживање како на скицама тако и у реализацији костима.
Миланка Берберовић је стваралац који је са собом понео сву лепоту окружења и мирис куће у “Сенци Саве”. Оплемењена лепотом из детињства и ране младости, оним што је око видело, остало у трајном памћењу, као полазна енергија креативности за све што је касније стварала.
Стварала је са пуно ентузијазма, самопрегорно, са уживањем и креативношћу, којој у новијој историји културе код нас нема премца, било да се ради о костимографској уметности како за позоришну, оперску или балетску уметност, или цртачкој и сликарској вештини, а која су сама за себе дивна ликовна дела – истакао је између осталог на отварању изложбе академски сликар Драгиша Марсенић.
Т.Т.
Најновији број
18. април 2024.
