ОДСЈАЈ СУНЦА И УКУС ЉУБАВИ У СВАКОЈ КАПИ

Када нечему посветите довољно времена, пажње и љубави успех не изостаје. Да је ова тврдња истинита и у производњи вина сведочи прича Милана Милошевића, који предах од посла и динамике престоничког живота проналази на породичном имању у Прњавору, пре свега џајевачком винограду. Наиме, без обзира на густину пословног распореда, географску удаљеност од родног места, годинама у назад Милан проналази начин да се посвети грожђу и прављењу вина. Колико је у томе успешан сведоче коментари неколицине који су имали прилике да „Џајевачко“ пробају. Да је реч о напитку достојног имена „божански нектар“ сложе се углавном сви: од искусних винопија, до апсолутних лаика.
За разлику од прошле године, где је због великог броја кишних дана род подбацио, па се уместо вина пекла лоза, ове сезоне време је виноградарима ишло на руку. Доста сунца условило је добар принос и гроздове са великим процентом шећера.
- Принос је добар у односу на прошлогодишњи, али је ипак испод просека. Лози, као и човеку треба времена да одболује. Због тога, тек следеће године очекујемо “пун род”- каже Милошевић.
Но, код Милошевића количина и онако није никада била приоритет. У прављењу вина, увек се руководио крилатицом да је квалитет битнији од квантитета. Највеће задовољство му је брига о винограду, а потом и сам процес производње.
- За виноград увек пронађем време. Пролетос је моја фирма имала посао у Црној Гори. Радили смо у Тивту, у комплексу Порто Монтенегро у хотелу Риџент. Био сам тамо неколико месеци, али ми није било тешко да “скокнем” до Прњавора на дан два да завршим радове у Џајевцу- објашњава Милан, и тврди да је не само у производњи вина, већ и било којој другој области живота, за успех пресудна љубав.
- За квалитет грожђа неопходно је сунце, а за добро вино љубав је пресудан састојак. Све остало су финесе. Од тренутка када сам се упустио у овај посао сам се трудио да све буде у складу са природом. Лозу прехрањујем само природним ђубривима, а у вино стављам само винобран који је неопходан за очување квалитета.
Када је реч о самом производном процесу, крајње једноставне радње, Милан описује са опсесијом алхемичара који неуморно трага за еликсиром младости.
- Реч је о спором природном процесу, где од тренутка брања до флаширања прође више од годину дана. Али чекање се, што се тиче квалитета и пуноће укуса исплати- каже Милан, и наставља објашњење поступка корак по корак.
- После брања, најбитније је што пре грожђе одвојити од петељки, јер она даје посебан призвук уколико остане на плоду. Потом се грожђе “муља”, а онда ставља у бурад за превирање. Оптимална температура за превирање је од 18 до 22 степена, у зависности да ли је реч о белом или црвеном вину и да ли “лежи” са љуском или без ње. Што више лежи у љусци више ће извући танина из ње, од тога зависи и сама боја напитка, јер ако црно грожђе одмах одвојите од љуске добићете бело вино. Најбоље време за одвајање од љуске је после седам дана. Након тога, вино лежи 21 дан. Потом се претаче и додаје винобран који штити од гљивица, а пошто вино само себе филтрира, винобран после месец дана падне на дно, остане само мирис који се губи када се вино декантира. На сваких пар месеци, вино се још неколико пута претаче, док не постане сасвим бистро. Као што сам већ навео, више од годину дана од бербе прође док се не “стабилише” и флашира.
Након флаширања, препорука произвођачима је да се флаше држе на полицама у водоравном положају, но оно што је љубитељима овог пића много битније, вино је тада спремно за дегустацију. За сада су имали прилике да га пробају само малобројни, јер лично задовољство још увек није попримило форму “бизниса”, па су и количине ограничене. Ширење производње, Милан не планира у догледно време, али поред пријатеља који у укусу џајевачког “божанског нектра” одавно уживају, за њега су чули и клијенти Милошевићеве фирме “Алми пејнт”, јер му је постала пракса да у сваком стану по окончању посла, остави по једну флашу.