КРЕНУЛО ЈЕ

Хајде устај, време је! - шапат је могао да чује само онај ко га очекује. Брат се промешкољио у кревету и наставио да спава као тек подојено дете.
„Моја мајка стварно нема милости“ - помислио сам и сео у постељу, јер ранији покушаји окретања на другу страну и наставак спавања нису успевали. Увек се завршавало одношењем постељине и познатим шапатом који би ми стресао цело тело. Могла је да ме пусти до осам сати, па ни млекаџије не устају овако рано! И сунце је ћутало негде у углу прозора. А ноћас...
Свирали су нови Цигани. Певачица је имала богату косу, немирне очи, гиздав ход, струк који се могао шакама обухватити, изражена прса и кукове. Одмах је била лепа. Свима се осмехивала, чак и намргођеном газди, који је стално за шанком бројао новац, повремено избезумљено гледајући по кафани. Кафана је била лепша, чак нам нису сметале поруке по зидовима: Забрањено лупање чаша! Забрањено седити ‘нако!
„Чија ли је!“ - гуркали смо се, за столом. Прилазила је сваком столу, приближавала се сваком госту и свако је мислио да ће бити само његова. Враћала се музици, а нас остављала затегнуте, у великом ишчекивању.
„Млеко се хлади на столу“ - срушила је мајка све.
Дуго сам сркао млеко које је тешко ишло после коњака. У глави је још одзвањао бас, појачавајући главобољу. Дан за учење је преда мном. Тек је пола седам, а немам ништа више да учиним да бих учење одложио.
„Нико ти неће сметати, а сад навали!“ - изговорене речи ми појачаше притисак на чело. Рекла ми је као да се на столу налази слатко од трешања. Много сам испланирао за данас. Променићу план, преместићу за сутра.
Када су видели моју слику у индексу, многи су рекли: „Биће тешко!“ - кисело сам се осмехнуо.
У ситним ноћним сатима друштво се договарало за пецање. Изнајмићемо чамац код тетка Лизе, па на канал, на средину Саве. Ако неће риба, играћемо вије у чистој води. Понећемо сендвиче и цигаре. Нема гребања.
„Ево воћа! Сад направи паузу! Како иде?“
До... једва сам прогутао пљувачку. После кратког разговора, опет сам остао сам у соби. Испит је за услов.
Скочио сам на ноге, радио склекове колико сам могао, трчао у месту, заурлао из свег гласа.
„Је л’ све у реду са тобом?“ - чуо се глас брата из суседне собе.
Физиологија периферног крвотока. Лечење акутног плућног едема. Поремећаји срчаног ритма. Акутно плућно срце...
Нисам чуо када су ме први пут звали на ручак. После трећег позива, сео сам за сто, успут се преслишавајући. Рекли су ми да је ручак завршен.
Замрачио сам собу. Нисам примећивао када су улазили и одлазили, доносили неке колаче и сокове.
„Је л’ ти нећеш у град вечерас, траже те другови!“ - допирало је из даљине.