МАРКО РАНКОВИЋ ИЗ КОРМАНА
ГРАФИЧАР СА СРЦЕМ ЛОВЦА
Графика је мој живот, започиње причу двадесет деветогодишњи Марко Ранковић из Кормана. А његова прича слична је већини младих који покушавају да, у овом свету савремених технологија, финансијске оскудице и вечитих друштвених превирања, пронађу своје место под Сунцем.
- За графику сам се определио јер сам чуо да је занимљива. Једноставно без ње се не може. Када погледаш и за сто наредних година неће се моћи без штампарства. У то време радила је и Штампарија „Драган Срнић“. Знало се да ћемо по завршетку школе имати могућност да се запослимо - наставља Марко.
Ипак, није све ишло баш тако лако. Недељу дана по матурирању у Стручној хемијској и текстилној школи у Шапцу запошљава се у хладњачи „Добравац“ у Корману и то код фамилије.
- Плаћало се на петнаест дана. То ми је била прва зарада. Није било битно којег је обима посао, да ли је тежак или лак. Временом, као и сваки нормалан човек, гледао сам да нађем лакши посао, а да зарадим динар више. Био сам и менаџер за извоз воћа и поврћа за руско тржиште и то прилично успешан. Радио сам на територији Чачка. Стекао сам и тамо пријатеље за које и сад знам да могу буквално да тражим шта год ми је потребно. Радио сам по приватним штампаријама јер је у међувремену пропао „Драган Срнић“ па није било ништа од тога. Незадовољство као и свугде. Мала зарада, а слабо ко цени твој рада иако си га научио и желиш да се докажеш и покажеш да радиш квалитетно свој посао. Онда дођем на неку идеју да купим једну машину па да нешто радим поред мог посла код куће како бих имао додатни прилив новца. Међутим, како то обично бива, не свиди се газди па добијем отказ јер сам вишак радника.
Како би могао да оствари свој сан по питању покретања сопственог посла радио је у исто време у две фирме. Подршку у сваком смислу давали су му родитељи.
- Људи који су изузетни мајстори, познаваоци графике, увукли су ме у ту причу. Научили ме малтене свему што знам. Зоран Веселиновић, задњи директор „Драгана Срнића“, који сада има своју штампарију, рекао ми је: „Немој да се надаш прве две, три године пословања, да ћеш имати икакав резултат. И немој да се поколебаш па макар био на нули или неки динар испод нуле. Нема назад. Ако си ушао у причу иди до краја“. И ишао сам. Био сам сигуран у себе. На неки начин придобио сам поверење неких фирмица. Да се разумемо, не постоји безгрешно. Врхунски мајстори греше тако да се дешава и код мене грешка. Увек то може још много боље. Идемо, гурамо напред. Прошле су те неке две, три године откако је кренула прича. Циљ је још мало па да буде таман - додаје уз осмех.
Данас власник Графичког студиа „Т&М принт 86“, супруг и отац шеснаестомесечне ћерке Саре, иако су тешка времена истрајава јер, како сам каже, важно је радити.
- Разумем да је тешко и разумем да је мала зарада али је још теже када немаш посао. Сада су ту ћеркица Сара и супруга Тијана. Обавезе су још веће. Шта би било да седим код куће и кукам да нема посла, да су плате мале. Јесте лоше. Није ни на Западу више тако добро. Нема ништа од тог кукања. Стискај, ради, моли, понизи се некад. Па није ни то срамота. Никад нисам ничије узео, а све што сада поседујем зарадили су прво моји родитељи, а онда и ја.
Ниједан посао му није стран, нити му је циљ да „изигравам газду“. За себе каже да није велики стручњак али да довољно зна за потребе свога посла што су увиделе и његове муштерије.
- Има их много бољих у граду од мене, далеко бољих, али у суштини то што мени муштерије захтевају могу све да урадим. Нисам геније. Графика се учи цео живот, сваког дана. Стојим иза тога. Смејао сам се тој реченици Зорану Веселиновићу. Сваки дан се сретнеш са нечим новим па мораш да се играш са компјутером и са неким стварима како би дошао до тога. Усавршавам се сваки дан. Како радим припрему тако се радо пењем на мердевине и лепим излоге сам. Нисам из оне приче „ја сам газда“. Прво ти продам причом мој производ. Друго, припремим ти да ти се то свиди. Треће, одштампам и на крају завршавама или лепим или затежем, монтирам рекламу, свеједно. Гледам да будем коректан. Муштерија, међу којима су и чланови Удружења „Круг 10“, која ми дође је моја муштерија. Гледаћу максимално да је испоштујем како би изашла задовољна.
Оно што га одваја од других графичара је његова љубав према лову, а још необичније је то што са великим уживањем својим пријатељима украшава кундаке пушака дуборезом.
- Самоук сам кад је у питању рад са дрветом. Све одрадим обичним ножићем. Радо ћу урадити својим пријатељима и никада нећу никоме наплатити тај рад. Пошто сам страствени ловац уживање је док држим пушку у руци а камоли да нешто радим око ње. Поготово када знам да ће неком другару тај дуборез красити пушку и причинити му задовољство.
Љубитељ лова и природе мотиве из живота преноси, захваљујући обичним ножићима, скоро у једном даху, понекад чак у кратком временском року, стварајући права мала уметничка дела.
- Кад ми је један другар донео нимало јефтину пушку коју је тек купио нисам хтео да прихватим да радим јер увек може да искрсне неки проблем. Он ми је на то одговорио: „Ја хоћу да ми то урадиш. Ако се шта деси наручићу из фабрике нов део кундака и заменити то“. Донео ми је у пола десет увече пушку, а ја сам је завршио у три сата после поноћи. Био је у питању јелен у шуми. И све то са обичним ножићима без правог алата, електричног дремела. Ујутру сам само нанео слој лака. Нема ловца који ми није рекао свака ти част.
Иако није нимало лако опстати у водама приватног предузетништва Марко је истрајан у својим настојањима и храбро граби према зацртаном циљу. Из дана у дан усавршавајући се проналази смисао у оној реченици са почетка ове приче додајући да се као страствени ловац ни лова никада ни по коју цену неће одрећи.
Марко Ранковић рођен је 9. априла 1986. Прве три године основне школе завршава у Корману, а од четвртог до осмог разреда у ОШ „Селе Јовановић“, данас „Јеврем Обреновић“, на Ориду. У Стручној хемијској и текстилној школи у Шапцу 2005. године матурира на смеру графичар. Упоредо, али ванредно, завршава у Економско-трговинској школи за економског техничара. Власник је Графичког студија „Т&М принт 86“ и члан Ловачког удружења „Селе Јевтић“ Шабац.
- За графику сам се определио јер сам чуо да је занимљива. Једноставно без ње се не може. Када погледаш и за сто наредних година неће се моћи без штампарства. У то време радила је и Штампарија „Драган Срнић“. Знало се да ћемо по завршетку школе имати могућност да се запослимо - наставља Марко.
Ипак, није све ишло баш тако лако. Недељу дана по матурирању у Стручној хемијској и текстилној школи у Шапцу запошљава се у хладњачи „Добравац“ у Корману и то код фамилије.
- Плаћало се на петнаест дана. То ми је била прва зарада. Није било битно којег је обима посао, да ли је тежак или лак. Временом, као и сваки нормалан човек, гледао сам да нађем лакши посао, а да зарадим динар више. Био сам и менаџер за извоз воћа и поврћа за руско тржиште и то прилично успешан. Радио сам на територији Чачка. Стекао сам и тамо пријатеље за које и сад знам да могу буквално да тражим шта год ми је потребно. Радио сам по приватним штампаријама јер је у међувремену пропао „Драган Срнић“ па није било ништа од тога. Незадовољство као и свугде. Мала зарада, а слабо ко цени твој рада иако си га научио и желиш да се докажеш и покажеш да радиш квалитетно свој посао. Онда дођем на неку идеју да купим једну машину па да нешто радим поред мог посла код куће како бих имао додатни прилив новца. Међутим, како то обично бива, не свиди се газди па добијем отказ јер сам вишак радника.
Како би могао да оствари свој сан по питању покретања сопственог посла радио је у исто време у две фирме. Подршку у сваком смислу давали су му родитељи.
- Људи који су изузетни мајстори, познаваоци графике, увукли су ме у ту причу. Научили ме малтене свему што знам. Зоран Веселиновић, задњи директор „Драгана Срнића“, који сада има своју штампарију, рекао ми је: „Немој да се надаш прве две, три године пословања, да ћеш имати икакав резултат. И немој да се поколебаш па макар био на нули или неки динар испод нуле. Нема назад. Ако си ушао у причу иди до краја“. И ишао сам. Био сам сигуран у себе. На неки начин придобио сам поверење неких фирмица. Да се разумемо, не постоји безгрешно. Врхунски мајстори греше тако да се дешава и код мене грешка. Увек то може још много боље. Идемо, гурамо напред. Прошле су те неке две, три године откако је кренула прича. Циљ је још мало па да буде таман - додаје уз осмех.
Данас власник Графичког студиа „Т&М принт 86“, супруг и отац шеснаестомесечне ћерке Саре, иако су тешка времена истрајава јер, како сам каже, важно је радити.
- Разумем да је тешко и разумем да је мала зарада али је још теже када немаш посао. Сада су ту ћеркица Сара и супруга Тијана. Обавезе су још веће. Шта би било да седим код куће и кукам да нема посла, да су плате мале. Јесте лоше. Није ни на Западу више тако добро. Нема ништа од тог кукања. Стискај, ради, моли, понизи се некад. Па није ни то срамота. Никад нисам ничије узео, а све што сада поседујем зарадили су прво моји родитељи, а онда и ја.
Ниједан посао му није стран, нити му је циљ да „изигравам газду“. За себе каже да није велики стручњак али да довољно зна за потребе свога посла што су увиделе и његове муштерије.
- Има их много бољих у граду од мене, далеко бољих, али у суштини то што мени муштерије захтевају могу све да урадим. Нисам геније. Графика се учи цео живот, сваког дана. Стојим иза тога. Смејао сам се тој реченици Зорану Веселиновићу. Сваки дан се сретнеш са нечим новим па мораш да се играш са компјутером и са неким стварима како би дошао до тога. Усавршавам се сваки дан. Како радим припрему тако се радо пењем на мердевине и лепим излоге сам. Нисам из оне приче „ја сам газда“. Прво ти продам причом мој производ. Друго, припремим ти да ти се то свиди. Треће, одштампам и на крају завршавама или лепим или затежем, монтирам рекламу, свеједно. Гледам да будем коректан. Муштерија, међу којима су и чланови Удружења „Круг 10“, која ми дође је моја муштерија. Гледаћу максимално да је испоштујем како би изашла задовољна.
Оно што га одваја од других графичара је његова љубав према лову, а још необичније је то што са великим уживањем својим пријатељима украшава кундаке пушака дуборезом.
- Самоук сам кад је у питању рад са дрветом. Све одрадим обичним ножићем. Радо ћу урадити својим пријатељима и никада нећу никоме наплатити тај рад. Пошто сам страствени ловац уживање је док држим пушку у руци а камоли да нешто радим око ње. Поготово када знам да ће неком другару тај дуборез красити пушку и причинити му задовољство.
Љубитељ лова и природе мотиве из живота преноси, захваљујући обичним ножићима, скоро у једном даху, понекад чак у кратком временском року, стварајући права мала уметничка дела.
- Кад ми је један другар донео нимало јефтину пушку коју је тек купио нисам хтео да прихватим да радим јер увек може да искрсне неки проблем. Он ми је на то одговорио: „Ја хоћу да ми то урадиш. Ако се шта деси наручићу из фабрике нов део кундака и заменити то“. Донео ми је у пола десет увече пушку, а ја сам је завршио у три сата после поноћи. Био је у питању јелен у шуми. И све то са обичним ножићима без правог алата, електричног дремела. Ујутру сам само нанео слој лака. Нема ловца који ми није рекао свака ти част.
Иако није нимало лако опстати у водама приватног предузетништва Марко је истрајан у својим настојањима и храбро граби према зацртаном циљу. Из дана у дан усавршавајући се проналази смисао у оној реченици са почетка ове приче додајући да се као страствени ловац ни лова никада ни по коју цену неће одрећи.
Марко Ранковић рођен је 9. априла 1986. Прве три године основне школе завршава у Корману, а од четвртог до осмог разреда у ОШ „Селе Јовановић“, данас „Јеврем Обреновић“, на Ориду. У Стручној хемијској и текстилној школи у Шапцу 2005. године матурира на смеру графичар. Упоредо, али ванредно, завршава у Економско-трговинској школи за економског техничара. Власник је Графичког студија „Т&М принт 86“ и члан Ловачког удружења „Селе Јевтић“ Шабац.
О. Гавриловић
Најновији број
18. април 2024.
