ЈАНКО ВУЈИНОВИЋ, КЊИЖЕВНИК, ДОБИТНИК ТЕК УСТАНОВЉЕНЕ ПРВЕ НАГРАДЕ С ИМЕНОМ ЈАНКА ВЕСЕЛИНОВИЋА ЗА КЊИГУ О ХРАСТУ ( ИСТОРИЈСКИ РОМАН)
ПОЕМА О ЗАВИЧАЈУ
Свезнање о Мачви, Поцерини, Јадру и Подрињу, настало удаљавањем, а уствари приближавањем књижевника огњишту. Лексикон колективног живота или хроника српског националног предања, мишљења су неких Јанкових колега о његовом делу, непролазне вредности које се може допуњавати новим садржајима
Добитник прве, тек установљене награде с именом Јанка Веселиновића у ексклузивном обраћању за завичајни лист “Глас Подриња” каже да је његова књига уствари враћање дуга завичају из кога је давно отишао у потрази за бољим животом. Сада, као да се враћа коренима историјског битисања, под небом Мачве, Поцерине и Јадра, започетог пре седам деценија, на Благовести 07. 04. 1945. године, кад је први пут угледао светлост дана у Брадићу, код Лознице у западној Србији, где је рођен.
Студиозан, стрпљив, испуњен љубављу, скроман по природи у корицама “ храста”, сабрао је много судбина и мишљења али без обзира на обимност грађе и даље се може допуњавати. Стога се и наше прво питање односило на значај историјског романа као књижевне форме?
- Питање о значају романа као форме и историјског романа као врсте данас је, чини се, увелико превазиђено. Форме су одавно изгубиле негдашње значење. Историјски романи су, може се рећи, прадавни књижевни облици, чак и када су то били епови. Шта су друго Илијада и Одисеја него историјски романи. Међаш у светској литератури је Дон Кихот. Рат и мир је историјски роман исто колико и дела Хенрика Сјенкјевича, а то су најпознатија прозна остварења наше цивилизације. У сваком историјско-књижевном периоду, од барока до авангарде, поставангарде и постмодернизма, имали смо веома присутне романе, како у европској, тако и у нашој књижевности.
Вечност историјског романа
У српском романтизму сваки роман је био и историјски, макар једним делом, у српском реализму имамо епохална остварења. Један од најкласичнији примера историјског романа управо је Веселиновићев Хајдук Станко. У том и каснијим периодима значајне историјске романе оставили су нам и Јаков Игњатовић, Владан Ђорђевић, или, каснији Ускоковић, Матавуљ, Ранковић, Настасијевић, па и још један Мачванин Бранимир Ћосић и бројни други.
Вратимо се још једном на Хајдук-Станка?
- Велики, преломни историјски догађаји по правилу су постајали тема значајних романа. Такав је, очигледно, пример првога и другог устанка који су уметнички уобличени у прози Јанка Веселиновића... Управо о Хајдук-Станку је књижевна историја забележила – по први пут у нашој књижевности дат прави историјски роман који се „у својим најбољим тренуцима приближава хероици јуначког епоса“... То је, писали су критичари, добро компонован и вешто изведен добар народни и историјски роман у којем се „лирска евокативност удружује са хероиком и ширином епоса“...
Ваш роман се бави Првим светским ратом?
- Наравно, Велики рат је био темом за неке од романа у нашој књижевности, да се овде поменемо само писце, такорећи, учеснике тог светског рата, Станислава Кракова, Растка Петровића, Драгише Васића, Вељка Петровића, Стевана Јаковљевића и Милоша Црњанског, чије су странице из Дневника о Чарнојевићу нашле своје одговарајуће место и Књизи о храсту, о којој говоримо...
Са најбројаним писцима не исцрпљује се тема Првога рата у нашој литератури?
- Свакако, Први светски рат није био само тема најбољих представника српске авангарде, већ ће, знамо, бити и инспиративан и каснијим, књижевницима 20. и не само тог већ и овога нашега, 21. века. Обично се истиче Време смрти Добрице Ћосића, четворотомна национално-историјска фреска. Ипак, најбољи романи о Великом рату су исписани двадесетих година протеклог века, пре свега мислим на Црњанског, Кракова и Растка Петровића. Но, поетика савременог романа се увелико мења јер, такорећи, свака нова генерација романописаца разарајући форме историјскога романа уноси итекакве новине у њега. Читали смо и Крлежу. Једно од поглавља Књиге о храсту посвећено је Иви Андрићу, писцу великог историјског романа, у правом, пуном значењу те речи. Јасно, говоримо о роману На Дрини ћуприја...
Колико је он (историјски роман) данас присутан у српској књижевности?
- И данас се пишу историјски романи. Присетимо се, узгредно, неколиких, као што су, на пример, седмотомно, ненадмашиво Златно руно Борислава Пекића, Чизмаши Драгослава Михаиловића, Одбрана и пропаст Бодрога у седам бурних годишњих доба М. Јосића Вишњића, нека романескна остварења С. Велмар Јанковић, па Опсада цркве Светог Спаса Горана Петровића... Историјским су се, на пример, бавили и некада популарни Слободан Селенић, вечити Бранко Ћопић, виспрени Оскар Давичо и заборављени Михаило Лалић. Па Д. Поповић и М. Марков. Део савремене европске књижевности су Киш и Павић, писци са ових простора управо својим обликовањем историјских збивања. Дакле, неисцрпни су извори и ослонци за свакога ко се на овим просторима подухватио пера. Генерација прозаика којој припадам (М. Савић, Р. Бели Марковић Р. Братић, М. Јосић-Вишњић и други) такође је проширила и обогатила историјски роман, уносећи многе новине.
Има ли истине у констатацији да се испод храста о којем Ви пишете одвијао читав један живот у подножју Плаве планине, како називају Цер?
- Храст на Церу растао је одвајкада. Где би ако не на Церу? Негде се ова књига назива и Бајком о храсту. Неки мисле да је и старији од села. Његову висину и ширину тешко је измерити. Са тога храста-записа се види сав Јадар и Мачва, Тамнава и Семберија, све околне планине, како и сви манастири расејани по Подрињу, стара утврђења и градови, неки већ под земљом... То вековно дрво је стожер, оса. Како је то село без цркве, то је дрво-запис је и нека врста прастарог храма. Око њега се недељом и свецима окупљају мештани. Њему се и исповедало. Ту се држе мирења, договори, око њега се, понекад, и коло заигра. Од њега се кретало у војску, па и у ратове. Њему се увек враћало... И тако, кроз векове, све до Преображења 19. августа 1914. године, када се разбијена група аустроугарских солдата, бежећи после пораза на Церу, свети мештанима. Наиме, затичу око тог џиновског дуба двадесетак окупљених. Војаци стрељају или вешају старце и старице, потом пуцају и у храст, бацају бомбе, приносе и пале сламу око њега, хтевши запалити свето дрво. Командује им кајкавац Јосип Б, касније познат и под другим именима.
Колико Вам значи прва награда за овај роман која је тек установљена и носи име „Јанко Веселиновић“?
- Наравно да сам обрадован што су Удружење књижевника Србије и челни људи општине Богатић установили ову награду. Њоме се, верујем, још једном баца ново светло на само дело овог помало занемареног класика. И још када сам обавештен и да сам први носилац те тек установљене награде, радост је била удвостручена.
Пре неки дан један књижевни критичар ми је, честитајући, рече: Добро те и ова награда није заобишла колико си скрајнут! Твоју су књигу мимоишла неколика признања иако је увек била у најужем избору.
Награда и надахнуће
Захваљујући му се, рекох – Све ти је то, пријатељу, део неке будуће књижевне историје. За годину-две, две-три деценије „награђени романи“ опстаће само као део клановско-клубашког мутљага. Неки романи су заборављени такорећи одмах после освајања награде. А тек њихови аутори! Па и они који су доносили одлуку о награди.
Председник жирија у шали рече: „Од Јанка – Јанку!“ Постоји ли ту каква паралела у књижевном опусу?
- Песник Бећковић је, говорећи 7. јуна на промоцији Књиге о храсту у порти шабачког храма своју беседу управо започео том подударношћу иницијала имена и презимена. Дакле, цитирајмо уваженог академика Матију. „Јанко Вујиновић нема само иницијале као Јанко Веселиновић, за кога се каже да је имао диван глас и да је свако могао чути из даљине кад он запева познату мачванску песме Ој, облаче, немој на ораче. Његов овде земљак и брат по оружју, Јанко Вујиновић, испевао је једну велику поему о свом завичају. Наравно, то је сем Веселиновићев, и завичај других великих српских писаца, као што су Лаза Лазаревић и Станислав Винавер, да их овде све не набрајамо. Вујиновићева књига названа Књига о храсту, могла се звати и Књига о Христу и Књига о Церу и Књига свезнања о Мачви, Поцерини, Јадру и Подрињу.“
Кад би требало у најкраћем представити Ваш роман, шта бисте рекли?
Признајем, тешко је књигу настајалу, са извесним прекидима, скоро деценију и по, представити у неколико реченица. У њој је смештено толико грађе, почевши од бројних предања и легенди, историјских докумената и квазидокумената, по којој се смењују приповедна лица која, свако својим језиком, говори о појединим јунацима ове књиге, бајке, па и истинити догађаја о проласку аустроугарске солдатске током Првог светског рата кроз Мачву и Подриње, измишљена и стварна предања о Чокешини и Троноши, Каони и Видин-граду, Обилићу и Поцерцу... У роману се стално смењују простори и крајине, не само ови по Србији, већ и изван ње, по Северној Рајни-Вестфалији, где јунак слуша звона однета са подрињских, шумадијских и златиборских цркава у Крупове ливнице у Есену и претопљена у топовске цеви како би се тим топовима пуцало по србијанским селима, војводству Лођком у Пољској, па и Галицији, где током Првога рата али и прве деценије 21. века затичемо неке јунаке књиге...
Сем што свесрдно препоручујем читаоцима роман овенчан наградом „Јанко Веселиновић“, очекујући од њих прве утиске, шта од Вас можемо очекивати даље?
- Пре непун месец дана у Београду је одржан округли сто о књижевном делу моје маленкости. Непосредан повод је педесет година књижевног рада. Учествовало је петнаестак професора, тумача књижевности, писаца. Од тих саопштења и неких раније објављених критика настаје зборник. Управо ишчитавам те текстове.
- Одмах потом требало би седети, поново се затворити и даноноћно радити на другом тому књиге. Позабавити се судбином храма који је озидан тридесетих година протеклог века на месту где је растао храст-запис. И стићи, могне ли се, све до 1999. године, када је народ чији су преци страдали под круном столетног храста-записа, засут бомбама осиромашеног уранијума.
Добитник прве, тек установљене награде с именом Јанка Веселиновића у ексклузивном обраћању за завичајни лист “Глас Подриња” каже да је његова књига уствари враћање дуга завичају из кога је давно отишао у потрази за бољим животом. Сада, као да се враћа коренима историјског битисања, под небом Мачве, Поцерине и Јадра, започетог пре седам деценија, на Благовести 07. 04. 1945. године, кад је први пут угледао светлост дана у Брадићу, код Лознице у западној Србији, где је рођен.
Студиозан, стрпљив, испуњен љубављу, скроман по природи у корицама “ храста”, сабрао је много судбина и мишљења али без обзира на обимност грађе и даље се може допуњавати. Стога се и наше прво питање односило на значај историјског романа као књижевне форме?
- Питање о значају романа као форме и историјског романа као врсте данас је, чини се, увелико превазиђено. Форме су одавно изгубиле негдашње значење. Историјски романи су, може се рећи, прадавни књижевни облици, чак и када су то били епови. Шта су друго Илијада и Одисеја него историјски романи. Међаш у светској литератури је Дон Кихот. Рат и мир је историјски роман исто колико и дела Хенрика Сјенкјевича, а то су најпознатија прозна остварења наше цивилизације. У сваком историјско-књижевном периоду, од барока до авангарде, поставангарде и постмодернизма, имали смо веома присутне романе, како у европској, тако и у нашој књижевности.
Вечност историјског романа
У српском романтизму сваки роман је био и историјски, макар једним делом, у српском реализму имамо епохална остварења. Један од најкласичнији примера историјског романа управо је Веселиновићев Хајдук Станко. У том и каснијим периодима значајне историјске романе оставили су нам и Јаков Игњатовић, Владан Ђорђевић, или, каснији Ускоковић, Матавуљ, Ранковић, Настасијевић, па и још један Мачванин Бранимир Ћосић и бројни други.
Вратимо се још једном на Хајдук-Станка?
- Велики, преломни историјски догађаји по правилу су постајали тема значајних романа. Такав је, очигледно, пример првога и другог устанка који су уметнички уобличени у прози Јанка Веселиновића... Управо о Хајдук-Станку је књижевна историја забележила – по први пут у нашој књижевности дат прави историјски роман који се „у својим најбољим тренуцима приближава хероици јуначког епоса“... То је, писали су критичари, добро компонован и вешто изведен добар народни и историјски роман у којем се „лирска евокативност удружује са хероиком и ширином епоса“...
Ваш роман се бави Првим светским ратом?
- Наравно, Велики рат је био темом за неке од романа у нашој књижевности, да се овде поменемо само писце, такорећи, учеснике тог светског рата, Станислава Кракова, Растка Петровића, Драгише Васића, Вељка Петровића, Стевана Јаковљевића и Милоша Црњанског, чије су странице из Дневника о Чарнојевићу нашле своје одговарајуће место и Књизи о храсту, о којој говоримо...
Са најбројаним писцима не исцрпљује се тема Првога рата у нашој литератури?
- Свакако, Први светски рат није био само тема најбољих представника српске авангарде, већ ће, знамо, бити и инспиративан и каснијим, књижевницима 20. и не само тог већ и овога нашега, 21. века. Обично се истиче Време смрти Добрице Ћосића, четворотомна национално-историјска фреска. Ипак, најбољи романи о Великом рату су исписани двадесетих година протеклог века, пре свега мислим на Црњанског, Кракова и Растка Петровића. Но, поетика савременог романа се увелико мења јер, такорећи, свака нова генерација романописаца разарајући форме историјскога романа уноси итекакве новине у њега. Читали смо и Крлежу. Једно од поглавља Књиге о храсту посвећено је Иви Андрићу, писцу великог историјског романа, у правом, пуном значењу те речи. Јасно, говоримо о роману На Дрини ћуприја...
Колико је он (историјски роман) данас присутан у српској књижевности?
- И данас се пишу историјски романи. Присетимо се, узгредно, неколиких, као што су, на пример, седмотомно, ненадмашиво Златно руно Борислава Пекића, Чизмаши Драгослава Михаиловића, Одбрана и пропаст Бодрога у седам бурних годишњих доба М. Јосића Вишњића, нека романескна остварења С. Велмар Јанковић, па Опсада цркве Светог Спаса Горана Петровића... Историјским су се, на пример, бавили и некада популарни Слободан Селенић, вечити Бранко Ћопић, виспрени Оскар Давичо и заборављени Михаило Лалић. Па Д. Поповић и М. Марков. Део савремене европске књижевности су Киш и Павић, писци са ових простора управо својим обликовањем историјских збивања. Дакле, неисцрпни су извори и ослонци за свакога ко се на овим просторима подухватио пера. Генерација прозаика којој припадам (М. Савић, Р. Бели Марковић Р. Братић, М. Јосић-Вишњић и други) такође је проширила и обогатила историјски роман, уносећи многе новине.
Има ли истине у констатацији да се испод храста о којем Ви пишете одвијао читав један живот у подножју Плаве планине, како називају Цер?
- Храст на Церу растао је одвајкада. Где би ако не на Церу? Негде се ова књига назива и Бајком о храсту. Неки мисле да је и старији од села. Његову висину и ширину тешко је измерити. Са тога храста-записа се види сав Јадар и Мачва, Тамнава и Семберија, све околне планине, како и сви манастири расејани по Подрињу, стара утврђења и градови, неки већ под земљом... То вековно дрво је стожер, оса. Како је то село без цркве, то је дрво-запис је и нека врста прастарог храма. Око њега се недељом и свецима окупљају мештани. Њему се и исповедало. Ту се држе мирења, договори, око њега се, понекад, и коло заигра. Од њега се кретало у војску, па и у ратове. Њему се увек враћало... И тако, кроз векове, све до Преображења 19. августа 1914. године, када се разбијена група аустроугарских солдата, бежећи после пораза на Церу, свети мештанима. Наиме, затичу око тог џиновског дуба двадесетак окупљених. Војаци стрељају или вешају старце и старице, потом пуцају и у храст, бацају бомбе, приносе и пале сламу око њега, хтевши запалити свето дрво. Командује им кајкавац Јосип Б, касније познат и под другим именима.
Колико Вам значи прва награда за овај роман која је тек установљена и носи име „Јанко Веселиновић“?
- Наравно да сам обрадован што су Удружење књижевника Србије и челни људи општине Богатић установили ову награду. Њоме се, верујем, још једном баца ново светло на само дело овог помало занемареног класика. И још када сам обавештен и да сам први носилац те тек установљене награде, радост је била удвостручена.
Пре неки дан један књижевни критичар ми је, честитајући, рече: Добро те и ова награда није заобишла колико си скрајнут! Твоју су књигу мимоишла неколика признања иако је увек била у најужем избору.
Награда и надахнуће
Захваљујући му се, рекох – Све ти је то, пријатељу, део неке будуће књижевне историје. За годину-две, две-три деценије „награђени романи“ опстаће само као део клановско-клубашког мутљага. Неки романи су заборављени такорећи одмах после освајања награде. А тек њихови аутори! Па и они који су доносили одлуку о награди.
Председник жирија у шали рече: „Од Јанка – Јанку!“ Постоји ли ту каква паралела у књижевном опусу?
- Песник Бећковић је, говорећи 7. јуна на промоцији Књиге о храсту у порти шабачког храма своју беседу управо започео том подударношћу иницијала имена и презимена. Дакле, цитирајмо уваженог академика Матију. „Јанко Вујиновић нема само иницијале као Јанко Веселиновић, за кога се каже да је имао диван глас и да је свако могао чути из даљине кад он запева познату мачванску песме Ој, облаче, немој на ораче. Његов овде земљак и брат по оружју, Јанко Вујиновић, испевао је једну велику поему о свом завичају. Наравно, то је сем Веселиновићев, и завичај других великих српских писаца, као што су Лаза Лазаревић и Станислав Винавер, да их овде све не набрајамо. Вујиновићева књига названа Књига о храсту, могла се звати и Књига о Христу и Књига о Церу и Књига свезнања о Мачви, Поцерини, Јадру и Подрињу.“
Кад би требало у најкраћем представити Ваш роман, шта бисте рекли?
Признајем, тешко је књигу настајалу, са извесним прекидима, скоро деценију и по, представити у неколико реченица. У њој је смештено толико грађе, почевши од бројних предања и легенди, историјских докумената и квазидокумената, по којој се смењују приповедна лица која, свако својим језиком, говори о појединим јунацима ове књиге, бајке, па и истинити догађаја о проласку аустроугарске солдатске током Првог светског рата кроз Мачву и Подриње, измишљена и стварна предања о Чокешини и Троноши, Каони и Видин-граду, Обилићу и Поцерцу... У роману се стално смењују простори и крајине, не само ови по Србији, већ и изван ње, по Северној Рајни-Вестфалији, где јунак слуша звона однета са подрињских, шумадијских и златиборских цркава у Крупове ливнице у Есену и претопљена у топовске цеви како би се тим топовима пуцало по србијанским селима, војводству Лођком у Пољској, па и Галицији, где током Првога рата али и прве деценије 21. века затичемо неке јунаке књиге...
Сем што свесрдно препоручујем читаоцима роман овенчан наградом „Јанко Веселиновић“, очекујући од њих прве утиске, шта од Вас можемо очекивати даље?
- Пре непун месец дана у Београду је одржан округли сто о књижевном делу моје маленкости. Непосредан повод је педесет година књижевног рада. Учествовало је петнаестак професора, тумача књижевности, писаца. Од тих саопштења и неких раније објављених критика настаје зборник. Управо ишчитавам те текстове.
- Одмах потом требало би седети, поново се затворити и даноноћно радити на другом тому књиге. Позабавити се судбином храма који је озидан тридесетих година протеклог века на месту где је растао храст-запис. И стићи, могне ли се, све до 1999. године, када је народ чији су преци страдали под круном столетног храста-записа, засут бомбама осиромашеног уранијума.
Љ.Ђ.
Најновији број
18. април 2024.
