ЧАЈ И ЛИМУНАДА

Била је у мојој групи, причала је непрестано, а избачени зуби су гушили њен смех, тако да се завршавао уздахом. Забављала се са старијим колегом. Упадљиви су били на паузама између предавања. Досезала му је до рамена, привијајући се, чврсто га је грлила и стављала главу на његове груди. Мешкољио се, покушавајући да се ослободи, али она га је све чвршће стезала, чинећи да се и ми около осећамо непријатно. Почетак предавања је био олакшица за све. Кад су раскинули, ми смо се шалили са њом, а она се није љутила због тога. Родитељи су јој били лекари и становала је у великом стану у центру.
Једног дана ми је предложила да спремамо колоквијум из анатомије.
Бешумни, отворени лифт, полако се пењао на четврти спрат старе, већ оронуле зграде. Чуо се само код поласка и заустављања. Све је било тихо, чак и звук звона који се огласио на вратима. Дочекала ме је у кућној хаљини, са новом, кратком фризуром. Жена за помоћ у кући се брзо удаљила. Уздрхтао сам при помисли на изување, јер чарапу на којој се извукла жица нисам окрпио. Поставили су ме на хигијенке, које сам први пут видео и замало нисам пао, клизајући се по предсобљу, што је ко-легиница пропратила смешком. Коракнуо сам у собу и спотичући се о високи, вунени тепих, стропоштао се у прву фотељу, али пошто је она била еластична, ударио сам потиљком у под. Најзад сам се скрасио и извадио књиге на сто. У тоалет не смем ићи, помислио сам. Сетио сам се друга који није знао да заврне славину, већ је помоћу ножа празнио препуњени лавабо.
Пустио сам је да чита и њен глас је звонио по великој соби. Сат, величине човека, својим куцањем одвраћао је моју пажњу од сувопарног текста. Дискретно сам гледао око себе. Изрезбарени кревет, са тегет платном учвршћеним златастим нитнама и јастучићима јарких боја, није служио за спавање. Претешки лустер, који је висио над главом, изазивао је страх у мени, док су ме богате завесе од конца смиривале. Привикао сам се на сат, једино је парајући глас сметао.
„Изволите чај и послужење“- прену ме жена из ходника и нестаде. Плашио сам се да наспем чај из ибрика украшеног змијоликим орнаментима.
„Шта ће ми чај? Пијем га само кад сам болестан!“ - врзмало ми се по глави. Нисам извадио кашичицу из шоље тако да ми је код пијења стално ишла према оку, што је било пропраћено њеним смешком.
„Узми овај колачић, па овај са лешником! Види овај што је леп!“- разлегао се њен умилни глас.
„Сада прелазимо на другу област“- покварила је све колаче.
Нисам више слушао њен глас, а соба ми је одједном постала претесна. Пожелео сам да се поново појави она жена.
Унела је две лимунаде у дубоким чашама са дугим пластичним кашичицама. Одмах сам извадио кашичицу и попио лимунаду до краја, а затим, збуњено, гледао како она са оним истим смешком, полако, уживајући, пије лимунаду кроз кашичицу!
Намештај у соби више нисам видео.
„Сутра тачно у пет, чекам те!“- довикнула је док сам јурио низ степенице.