Е, МОЈ МИЋО!

Пробудио сам се, подрхтавајући од зиме, јер је мој део покривача остао без перја, док је брат од ујака, избацивши обе ноге, блажено спавао. Осећао се мирис прозуклих дуња са шифоњера, помешан са мирисом устајалих ћилима. Назирао сам тегле слатког од трешања, са обавезним колутом лимуна и ванилом, која се попут пијавице пружала уз само стакло. Јабуке колачаре, већ на измаку, одисале су смирујућим мирисом.
У дворишту се све ускомешало. „Ћирица“ је, раздирући груди, покушавао да се приближи кукурикању великог, црвеног петла са квргавим ногама и репом који се спуштао до земље. Здепасте патке су тражиле најмању бару, пропуштајући воду кроз кљун, надале су се бар неком улову. Издужених вратова, крећући се час на једну, час на другу страну, гуске су се љутиле на све око себе. Продорно мукање крава није реметило живост у дворишту, док је рзање коња деловало умирујуће.
Дошли смо касно ноћас, не знам ни колико је сати било. Шкрипу капије нисам могао да спречим и на прстима сам улазио у кућу, када сам иза леђа зачуо братовљев глас: „Немој се узбуђивати! Пусти маторе, они спавају!“
Посматрао сам брата у кревету. Спавао је чврсто затворених очију и уз повремене уздахе, често се окретао. Повеће округле главе, изражених веђа, снажне вилице, меснатих образа, и у сну је правио најразноврсније гримасе. О школи није волео да причамо, а од ујака сам сазнао да је понављао разред, што је он спретно крио. Много је причао о девојкама, па сам почео и да сумњам у оно што говори. Ипак смо се лепо слагали.
„Ово је мој брат из Шапца, студира медицину!“
Једне вечери ме је упознао са девојком моје висине али снажнијом од мене. Договорили смо се у које време да се нађемо.
Девојку су сви познавали и док смо шетали њиховим корзом почели су да добацују: „Који ти је тај папан? Рећи ћу те твом оцу! Види, може му јести с главе!“ Предложио сам јој да продужимо до цркве и да седнемо на клупу у дворишту.
На небу је било толико звезда и на моменат ми се учинило да седимо на њима. Нисам знао шта с њом да разговарам. Ала ми је брат наместио! Није ме ни питао да ли ми се свиђа. Пролазило је време. Питаће ме шта је било. Покушаћу да јој се приближим. Одгурнула ме је, тако да замало нисам пао с клупе.
Дочекали су нас брат и његова девојка, румени као срце лубенице, широког осмеха, држали су се за руке.
„Хајде, устајте, треба да нам помогнете!“ - чуо се кроз одшкринута врата тихи ујнин глас. Не отварајући очи, брат је одбрусио: „Јесам ли вам сто пута рекао да ме не смете будити! Устаћу када ја то будем хтео!“
Доста послова смо порадили, када се око подне појавио намрштен и мрзовољан.
„Ништа га немој питати! Е, мој Мићо, ништа од њега неће бити!“ - успео је ујак да ми каже, пре него што је лењо пришао.