СЕЋАЊЕ
У ЧАСТ МИХАИЛУ ЂУРИЋУ
Међу свим оним истакнутим Шапчанима који су свом народу, држави и науци за живота дали изузетан допринос у областима којима су се бавили, налази се и Михаило Ђурић. Филозоф и социолог, професор Правног факултета Универзитета у Београду, члан САНУ, Михаило Ђурић оставио је неизбрисив траг у српској друштвеној мисли 20. века. Ових дана, навршава се четири године од његове смрти, а текст је кратко подсећање на његов рад и дело.
Михаило Ђурић је рођен 22. августа 1925. године у Шапцу, од оца Стевана, судије, и мајке Милице рођ. Деспотовић, учитељице. Основну школу и гимназију учио је у разним местима службовања свог оца. Студирао је право, филозофију и класичну филологију у Београду. Докторирао је 1954. године, на Правном факултету Универзитета у Београду, са тезом ,,Идеја природног права код грчких софиста“. На челу петочлане комисију пред којом је одбранио своју докторску дисертацију, био је чувени професор Филозофског факултета у Београду, истакнути хелениста и класични филолог Милош Н. Ђурић. Исте године постао је асистент на Правном факултету, где је прошао сва научна звања, да би 1964. године био изабран у звање редовног професора. Био је гостујући професор за филозофију на универзитетима у Бечу, Западном Берлину и Аугсбургу. Од 1974. до 1989. године био је научни сарадник у Институту друштвених наука у Београду. Био је председник научног већа Института за филозофију Филозофског факултета у Београду, покретач и главни уредник часописа ,,Филозофски годишњак“. Добитник је Октобарске награде града Београда за 1990. годину, био је члан Српске академије наука и уметности у Београду и Европске академије наука и уметности у Салцбургу.
Смишљене смутње
Приврженик филозофије, који је и сам потврђивао да је она несводљив индивидуални чин, знао је исто тако да филозофија има и својих националних обележја, те да филозоф, особито у тешким тренуцима државне и историјске егзистенције народа којем припада, не може бити равнодушан и обитавати усредсрђен на сопствену сферу мудровања. Веровао је да сходно налозима саме филозофије, он мора, изаћи на агору и од својих мисли начинити јавну употребу. Посебан траг у животу и раду Михаила Ђурића, утиснут је у једном његовом говору из 1971. године – у расправи о уставним амандманима којима се убрзано радило на разбијању Југославије, на штету српског народа. У свом излагању на састанку Секције удружења универзитетских наставника одржаном 18. марта 1971. године на Правном факултету у Београду, професор Михаило Ђурић говорио је о предложеним уставним амандманима. Верујући да се на овај начин, јавним иступом, може супроставити политици свршеног чина, изложио је своје оштро критичко гледиште о предложеним променама устава. У говору је навео да ,,југословенска држава већ сада представља само географски појам, будући да се под маском развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак и међусобно супростављених националних држава“. Сматрао је да се овим чином, сви враћамо уназад, на питања наших очева и дедова, а то су национално питање и питање оснивања државе, која више нису требала имати епохалну важност. ,,То нису питања нашег времена, упркос томе што их једно злосрећно настојање тако упорно повампирује у нашем простору“ – тврдио је професор Ћурић. Међутим, свестан своје историјске одговорности према српском народу којем је припадао, сматрао је да предложена уставна решења само воде у његову даљу дезинтеграцију. Упозорио је на опасност коју ове промене носе по српски народ, наглашавајући да он мора почети да се бори за свој ,,опасно угрожени национални идентитет и интегритет“. Ово његово излагање под називом ,,Смишљене смутње“, објављено је прво у листу Студент, а потом и у часопису Анали Правног факултета у Београду. Због свих ових изнетих тврдњи, професор Михаило Ђурић је одстрањен са Правног факултета и пресудом Окружног суда у Београду, 17. јула 1972. године, осуђен на казну строгог затвора у трајању од две године због кривичног дела непријатељске пропаганде, касније преиначену на казну затвора од девет месеци. Казну је одслужио у пожаревачкој Забели. Парадоксално, ставови о уставним амандманима професора Ђурића за нешто више од једне деценије преовладаће као официјално становиште СК Србије.
Научни рад
Поред мноштва објављених чланака и расправа у домаћим и страним часописима и зборницима, Михаило Ђурић објавио је 12 књига и приредио 7 зборника. Главни радови на српском језику били су; Идеја природног права код грчких софиста (1954), Проблеми социолошког метода (1962), Социологија Макса Вебера (1964), Ниче и метафизика (1984), Изазов нихилизма (1986) и др. Приредио је и пет књига на немачком језику. Издавачко предузеће Службени гласник издало је Изабрана дела Михаила Ђурића у дванаест књига којима се чува његов рад и стваралаштво као изузетна културна вредност. У свом последњем тексту ,,Пред вратима Хада“, који је написао после добијања престижне награде Националне академије наука Републике Италије 2009. године, за објављено дело Историја политичке филозофије, налази се његова заветна реченица: ,,Ништа није коначно изгубљено све док смо уистину будно свесни свог дичног српског корена, древног грчког завичаја и општечовечанског европског опредељења“. Михаило Ђурић, умро је 25. новембра 2011. године у Београду, а сахрањен је на Новом гробљу.
О политичарима који намећу брисање прошлости
,,Прошлост није нешто што је отпало од нас, већ је на нашим леђима, све што смо доживели, то је са нама док год смо живи. Док људски живот постоји, онда постоји јединство онога што је било, онога што је сада и онога што ће бити. Садашњост је јединство, онога што је било и онога што ће бити. Спој прошлости и будућности. Не можемо живети само тако што ћемо гледати у будућност, а заборавити прошлост“.
Михаило Ђурић (2002)
Михаило Ђурић је рођен 22. августа 1925. године у Шапцу, од оца Стевана, судије, и мајке Милице рођ. Деспотовић, учитељице. Основну школу и гимназију учио је у разним местима службовања свог оца. Студирао је право, филозофију и класичну филологију у Београду. Докторирао је 1954. године, на Правном факултету Универзитета у Београду, са тезом ,,Идеја природног права код грчких софиста“. На челу петочлане комисију пред којом је одбранио своју докторску дисертацију, био је чувени професор Филозофског факултета у Београду, истакнути хелениста и класични филолог Милош Н. Ђурић. Исте године постао је асистент на Правном факултету, где је прошао сва научна звања, да би 1964. године био изабран у звање редовног професора. Био је гостујући професор за филозофију на универзитетима у Бечу, Западном Берлину и Аугсбургу. Од 1974. до 1989. године био је научни сарадник у Институту друштвених наука у Београду. Био је председник научног већа Института за филозофију Филозофског факултета у Београду, покретач и главни уредник часописа ,,Филозофски годишњак“. Добитник је Октобарске награде града Београда за 1990. годину, био је члан Српске академије наука и уметности у Београду и Европске академије наука и уметности у Салцбургу.
Смишљене смутње
Приврженик филозофије, који је и сам потврђивао да је она несводљив индивидуални чин, знао је исто тако да филозофија има и својих националних обележја, те да филозоф, особито у тешким тренуцима државне и историјске егзистенције народа којем припада, не може бити равнодушан и обитавати усредсрђен на сопствену сферу мудровања. Веровао је да сходно налозима саме филозофије, он мора, изаћи на агору и од својих мисли начинити јавну употребу. Посебан траг у животу и раду Михаила Ђурића, утиснут је у једном његовом говору из 1971. године – у расправи о уставним амандманима којима се убрзано радило на разбијању Југославије, на штету српског народа. У свом излагању на састанку Секције удружења универзитетских наставника одржаном 18. марта 1971. године на Правном факултету у Београду, професор Михаило Ђурић говорио је о предложеним уставним амандманима. Верујући да се на овај начин, јавним иступом, може супроставити политици свршеног чина, изложио је своје оштро критичко гледиште о предложеним променама устава. У говору је навео да ,,југословенска држава већ сада представља само географски појам, будући да се под маском развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак и међусобно супростављених националних држава“. Сматрао је да се овим чином, сви враћамо уназад, на питања наших очева и дедова, а то су национално питање и питање оснивања државе, која више нису требала имати епохалну важност. ,,То нису питања нашег времена, упркос томе што их једно злосрећно настојање тако упорно повампирује у нашем простору“ – тврдио је професор Ћурић. Међутим, свестан своје историјске одговорности према српском народу којем је припадао, сматрао је да предложена уставна решења само воде у његову даљу дезинтеграцију. Упозорио је на опасност коју ове промене носе по српски народ, наглашавајући да он мора почети да се бори за свој ,,опасно угрожени национални идентитет и интегритет“. Ово његово излагање под називом ,,Смишљене смутње“, објављено је прво у листу Студент, а потом и у часопису Анали Правног факултета у Београду. Због свих ових изнетих тврдњи, професор Михаило Ђурић је одстрањен са Правног факултета и пресудом Окружног суда у Београду, 17. јула 1972. године, осуђен на казну строгог затвора у трајању од две године због кривичног дела непријатељске пропаганде, касније преиначену на казну затвора од девет месеци. Казну је одслужио у пожаревачкој Забели. Парадоксално, ставови о уставним амандманима професора Ђурића за нешто више од једне деценије преовладаће као официјално становиште СК Србије.
Научни рад
Поред мноштва објављених чланака и расправа у домаћим и страним часописима и зборницима, Михаило Ђурић објавио је 12 књига и приредио 7 зборника. Главни радови на српском језику били су; Идеја природног права код грчких софиста (1954), Проблеми социолошког метода (1962), Социологија Макса Вебера (1964), Ниче и метафизика (1984), Изазов нихилизма (1986) и др. Приредио је и пет књига на немачком језику. Издавачко предузеће Службени гласник издало је Изабрана дела Михаила Ђурића у дванаест књига којима се чува његов рад и стваралаштво као изузетна културна вредност. У свом последњем тексту ,,Пред вратима Хада“, који је написао после добијања престижне награде Националне академије наука Републике Италије 2009. године, за објављено дело Историја политичке филозофије, налази се његова заветна реченица: ,,Ништа није коначно изгубљено све док смо уистину будно свесни свог дичног српског корена, древног грчког завичаја и општечовечанског европског опредељења“. Михаило Ђурић, умро је 25. новембра 2011. године у Београду, а сахрањен је на Новом гробљу.
О политичарима који намећу брисање прошлости
,,Прошлост није нешто што је отпало од нас, већ је на нашим леђима, све што смо доживели, то је са нама док год смо живи. Док људски живот постоји, онда постоји јединство онога што је било, онога што је сада и онога што ће бити. Садашњост је јединство, онога што је било и онога што ће бити. Спој прошлости и будућности. Не можемо живети само тако што ћемо гледати у будућност, а заборавити прошлост“.
Михаило Ђурић (2002)
Д. Живановић
Најновији број
18. април 2024.
