СТЕВАН БРАЈДИЋ ЧУЛЕ
ЦРТЕЖ ЈЕ МОЈА ПРЕОКУПАЦИЈА
Са радом познатог новосадског стрип цртача, члана Стрип удружења „Биберче“ Мишар, упознали су се и Шапчани на недавном представљању четрнаестог броја стрип магазина „ЕОН“ за који је урадио и насловну страну
Са само седамнаест година Новосађанин Стеван Брајдић Чуле био је међу првим уписивачима слова у „Златној стрип серији“. Од тада су протекле многе године испуњене на овај или онај начин радом везаним искључиво за цртање и цртеже. Своју свестраност испољио је не само као стрип цртач већ као и карикатуриста, илустратор, вајар, макетар. Једном речју све оно што је било повезано са уметношћу која се исписивала како оловком, рапидографима, тако и данас коришћењем савремених апарата, компјутера и остале технике.
- Још у петом разреду основне школе са кумом Фрањом Страком правио сам новине које су од почетка до краја биле цртане. У то време за целу школу сам цртао цртеже за часове ликовног. Као дете сам пуно и читао. Знао сам да из библиотеке понесем пуну торбу књигу. Занимљиво је да и поред свега тога нисам отишао у Уметничку школу већ у Машинску. Повукло ме је друштво. Када сам био трећа година урадио сам пробне стране за „Загора“. Прво сам радио стрипове од осам, десет страна који су се налазили на крају, после главних. Од двадесет трећег, тридесетог, педесетог броја добио сам да радим целе епизоде. Рецимо број осамдесет „Златне стрип серије“ је био „Командант Марк“ „Залив громова“ или број педесет пет „Тими Дасти“ „Пустињски вуци“. Целу свеску сам ја радио. Прво су они били скептични јер су тражили да тај посао уради неко из Уметничке школе али ја сам већ имао развијен рукопис пошто сам морао да научим техничко писмо у школи. Знао сам да баратам са рапидографом - почиње своју причу Стеван Брајдић присећајући се тренутака који су добро зацртали његов животни пут.
По доласку на Машински факултет почиње да ради илустрације, карикатуре и текстове за студентске новине „Машинац“.
- Те седамдесет пете радио сам за „Дневник“. Тада сам упознао Банета Керца и Тозу Обрадовића. Добио сам сценарио и радио сам партизанске стрипове. У то време су били у тренду. Иначе, Бане Керац је цртао „Поручника Тару“. Нисам неким великим интензитетом радио али сам успео да нацртам две епизоде лиценцног стрипа „Блек Стена“. Урадио сам им доста насловних страна. Те стране су биле у боји па их је требало прецртати на паус. Није било компјутера. Оригинал, један према један. Негде осамдесет треће, четврте добио сам да цртам прву епизоду „Блека“. Осамдесет прве сам ишао у „Форум“ где су ми доделили сценаристу Дуду Вукојева па сам цртао упореду и за њих. Њихове епизоде нису биле дугачке као рецимо „Блек Стена“ који је имао шездесет страна. Овде су биле у почетку од четири до осам страна. Тек касније сам почео цртати епизоде од тридесет страна за „Стрипотеку“.
Са сценаристима, како сам каже, имао је среће јер су отприлике били његових година и на „истој таласној дужини“.
- Да би било занимљивије понекад си морао да одступиш од онога како је сценариста замислио. Имао сам ту слободу али све се радило у договору и уз прихватање сугестија како би се посао урадио што боље. У „Дневнику“ је била норма неких девет страна месечно. То значи да је за једну страну у оловци и у тушу било потребно три дана. Да нисам у то време упоредо радио и у фирми вероватно бих брже одрађивао све то. Од пет сати поподне па увече до десет сам цртао.
Иако је био иницијатор за настанак стрипа „Лун, краљ поноћи“ све се завршило на пробним скицама.
- Било је то јако занимљиво штиво које се могло претворити у стрип. Тако је настала једна од најдужих серија у српском стрипу. Неких тридесет епизода. Био сам једини који га није цртао иако сам га осмислио. Било је ту и других идеја, попут стрипа који би се радио по некој јуначкој песми, нпр. „Женидба краља Вукашина“, „Бановић Страхиња“. Имао сам већ направљене неке цртеже али се никада није реализовао иако сам упознао сценаристе са тим.
Зашао је Стеван и у научну фантастику створивши своју јунакињу Геу која је доласком са звезда на Земљу покушала да исправи неправду. Али као што то код нас бива урађене су само три епизоде са Дудом Вукојем који му је био додељен од стране уредника „Маркет принта“. А онда је све стало око 1987. године када је „Форум“ узео лиценцу за „Тарзана“ тако да су сви цртачи били ангажовани на том пројекту јер се радило и за тржиште у Шпанији, Белгији, Холандији и остатка Европе.
Своју љубав према цртању поделио је и са три године млађим братом Јосипом, познатим дизајнером аута који се школовао у Швајцарској на америчком колеџу.
- Ми смо деведесет осме, девете радили за „Заставу“ из Сомбора. Направили смо калупе за браник за „Ладу ниву“ . Има произведених браника, заштита за картере. Чак смо редизајнирали и направили макету, оставили им, за „Пикап флориду“. Хтели су да од ње направе болнички ауто, ауто за транспорт, комби. Онда је деведесет девете почело бомбардовање и све је стало. Радио је са Фрањом Страком и са мном на стриповима. Био је задужен за сценарије и цртање аутомобила. Некако смо ту љубав према цртежу расподелили. Ја сам цртао ликове, зграде и све то, а он је био талентован за аутомобиле.
Цртеж је био његова преокупација и то је остао до данашњих дана. За двадесет једну годину радног стажа снимио је десет хиљада техничких цртежа. Такође је урадио пар хиљада илустрација за књиге, школске лектире, рекламе за филмове „Маршал“, „Небеска удица“ Љубише Самарџић, „Рат уживо“ Драгана Бјелогрлића, „Бело одело“ Лазе Ристовског. Троцрти Петроварадинске тврђаве, војници, чамац за Музеј Војводине, логотипи за компанију „Мануал“, позадине бајки за гиф анимације за мобилне телефоне за америчко тржиште и још много тога само су сведочанство Брајдићеве светсраности о којој би се могло писати „надугачко и нашироко“. А за очекивати је да ће већ наредне године љубитељи девете уметности у галерији Удружења „Круг 10“ моћи да погледају изложбу његових стрип табли.
Стеван Брајдић Чуле рођен је 7. јануара 1953. године у Новом Саду. ОШ „Иван Гундулић“ похађа на Подбари, а после завршетка Средње машинске школе уписује се на Машински факултет. Од 1979. до 2000. године ради у Фабрици за производњу вијака „Петар Драпшин“. Једно време био је власник приватне фирме „Арт сервис“ која се између осталог бавила израдом стендија за биоскопе, реклама за излоге, логотипа. Бавио се и стреличарством. Члан је Стрип удружења „Биберче“ Мишар.
„Жеља ми је само да имам много више времена како бих реализовао све оно што ми је у глави.“
„Цртање стрипова је посао који мораш радити да би био успешан десет до дванаест сати дневно.“
Са само седамнаест година Новосађанин Стеван Брајдић Чуле био је међу првим уписивачима слова у „Златној стрип серији“. Од тада су протекле многе године испуњене на овај или онај начин радом везаним искључиво за цртање и цртеже. Своју свестраност испољио је не само као стрип цртач већ као и карикатуриста, илустратор, вајар, макетар. Једном речју све оно што је било повезано са уметношћу која се исписивала како оловком, рапидографима, тако и данас коришћењем савремених апарата, компјутера и остале технике.
- Још у петом разреду основне школе са кумом Фрањом Страком правио сам новине које су од почетка до краја биле цртане. У то време за целу школу сам цртао цртеже за часове ликовног. Као дете сам пуно и читао. Знао сам да из библиотеке понесем пуну торбу књигу. Занимљиво је да и поред свега тога нисам отишао у Уметничку школу већ у Машинску. Повукло ме је друштво. Када сам био трећа година урадио сам пробне стране за „Загора“. Прво сам радио стрипове од осам, десет страна који су се налазили на крају, после главних. Од двадесет трећег, тридесетог, педесетог броја добио сам да радим целе епизоде. Рецимо број осамдесет „Златне стрип серије“ је био „Командант Марк“ „Залив громова“ или број педесет пет „Тими Дасти“ „Пустињски вуци“. Целу свеску сам ја радио. Прво су они били скептични јер су тражили да тај посао уради неко из Уметничке школе али ја сам већ имао развијен рукопис пошто сам морао да научим техничко писмо у школи. Знао сам да баратам са рапидографом - почиње своју причу Стеван Брајдић присећајући се тренутака који су добро зацртали његов животни пут.
По доласку на Машински факултет почиње да ради илустрације, карикатуре и текстове за студентске новине „Машинац“.
- Те седамдесет пете радио сам за „Дневник“. Тада сам упознао Банета Керца и Тозу Обрадовића. Добио сам сценарио и радио сам партизанске стрипове. У то време су били у тренду. Иначе, Бане Керац је цртао „Поручника Тару“. Нисам неким великим интензитетом радио али сам успео да нацртам две епизоде лиценцног стрипа „Блек Стена“. Урадио сам им доста насловних страна. Те стране су биле у боји па их је требало прецртати на паус. Није било компјутера. Оригинал, један према један. Негде осамдесет треће, четврте добио сам да цртам прву епизоду „Блека“. Осамдесет прве сам ишао у „Форум“ где су ми доделили сценаристу Дуду Вукојева па сам цртао упореду и за њих. Њихове епизоде нису биле дугачке као рецимо „Блек Стена“ који је имао шездесет страна. Овде су биле у почетку од четири до осам страна. Тек касније сам почео цртати епизоде од тридесет страна за „Стрипотеку“.
Са сценаристима, како сам каже, имао је среће јер су отприлике били његових година и на „истој таласној дужини“.
- Да би било занимљивије понекад си морао да одступиш од онога како је сценариста замислио. Имао сам ту слободу али све се радило у договору и уз прихватање сугестија како би се посао урадио што боље. У „Дневнику“ је била норма неких девет страна месечно. То значи да је за једну страну у оловци и у тушу било потребно три дана. Да нисам у то време упоредо радио и у фирми вероватно бих брже одрађивао све то. Од пет сати поподне па увече до десет сам цртао.
Иако је био иницијатор за настанак стрипа „Лун, краљ поноћи“ све се завршило на пробним скицама.
- Било је то јако занимљиво штиво које се могло претворити у стрип. Тако је настала једна од најдужих серија у српском стрипу. Неких тридесет епизода. Био сам једини који га није цртао иако сам га осмислио. Било је ту и других идеја, попут стрипа који би се радио по некој јуначкој песми, нпр. „Женидба краља Вукашина“, „Бановић Страхиња“. Имао сам већ направљене неке цртеже али се никада није реализовао иако сам упознао сценаристе са тим.
Зашао је Стеван и у научну фантастику створивши своју јунакињу Геу која је доласком са звезда на Земљу покушала да исправи неправду. Али као што то код нас бива урађене су само три епизоде са Дудом Вукојем који му је био додељен од стране уредника „Маркет принта“. А онда је све стало око 1987. године када је „Форум“ узео лиценцу за „Тарзана“ тако да су сви цртачи били ангажовани на том пројекту јер се радило и за тржиште у Шпанији, Белгији, Холандији и остатка Европе.
Своју љубав према цртању поделио је и са три године млађим братом Јосипом, познатим дизајнером аута који се школовао у Швајцарској на америчком колеџу.
- Ми смо деведесет осме, девете радили за „Заставу“ из Сомбора. Направили смо калупе за браник за „Ладу ниву“ . Има произведених браника, заштита за картере. Чак смо редизајнирали и направили макету, оставили им, за „Пикап флориду“. Хтели су да од ње направе болнички ауто, ауто за транспорт, комби. Онда је деведесет девете почело бомбардовање и све је стало. Радио је са Фрањом Страком и са мном на стриповима. Био је задужен за сценарије и цртање аутомобила. Некако смо ту љубав према цртежу расподелили. Ја сам цртао ликове, зграде и све то, а он је био талентован за аутомобиле.
Цртеж је био његова преокупација и то је остао до данашњих дана. За двадесет једну годину радног стажа снимио је десет хиљада техничких цртежа. Такође је урадио пар хиљада илустрација за књиге, школске лектире, рекламе за филмове „Маршал“, „Небеска удица“ Љубише Самарџић, „Рат уживо“ Драгана Бјелогрлића, „Бело одело“ Лазе Ристовског. Троцрти Петроварадинске тврђаве, војници, чамац за Музеј Војводине, логотипи за компанију „Мануал“, позадине бајки за гиф анимације за мобилне телефоне за америчко тржиште и још много тога само су сведочанство Брајдићеве светсраности о којој би се могло писати „надугачко и нашироко“. А за очекивати је да ће већ наредне године љубитељи девете уметности у галерији Удружења „Круг 10“ моћи да погледају изложбу његових стрип табли.
Стеван Брајдић Чуле рођен је 7. јануара 1953. године у Новом Саду. ОШ „Иван Гундулић“ похађа на Подбари, а после завршетка Средње машинске школе уписује се на Машински факултет. Од 1979. до 2000. године ради у Фабрици за производњу вијака „Петар Драпшин“. Једно време био је власник приватне фирме „Арт сервис“ која се између осталог бавила израдом стендија за биоскопе, реклама за излоге, логотипа. Бавио се и стреличарством. Члан је Стрип удружења „Биберче“ Мишар.
„Жеља ми је само да имам много више времена како бих реализовао све оно што ми је у глави.“
„Цртање стрипова је посао који мораш радити да би био успешан десет до дванаест сати дневно.“
О. Гавриловић
Најновији број
3. октобар 2024.
