ПРЕДСТАВЉЕНА НОВА КЊИГА ДРАГЕ КОВАЧЕВИЋА
ЧОВЕК ПИШЕ ПОСЛЕ РАТА
Потресно. Искрено. Исповедно. Овима речима бисмо, у најкраћем, описали вече проведено са Драгом Ковачевићем, који је, протеклог четвртка, представио своју последњу књигу „Кундак Боже Каурина“ у Културном центру. О збирци прича говорили су, осим аутора, Петар Поповић и Славен Билчан. Глумица Рејчел Ћосовић је читала одабране делове из књиге.
- После сваке приче остајемо у чуду, истакао је Поповић и додао да Ковачевић пише о ономе што се заиста збило у последњем рату, без имало мржње, са великом дозом племенитости, иако се приче завршавају трагично.
Од 80 прича, које је објавио на свом блогу, одабрао је дванаест за књигу, зато што није желео „да књига буде прегломазна, сведочила би прегломазну амбицију“.
- Данас се људи не претржу баш од читања, а блогове прате – неке од мојих прича је пре објављивања прочитало око 20.000 читалаца. Књига има своју важност, без обзира на модерне технологије и начине изражавања, које сам ја користио највише у терапијском смислу, кад ми је било тешко. Данас људи мање читају књиге, више времена проводе пред рачунаром, а књига је, ипак, бисер, каже аутор који је активан на друштвеним мрежама - Можете имати сто вагона камења, али је од њега драгоценије једно зрно злата.
Речи Славена Билчана, да је „књига је сурова, а да ју је лагано писао једноставан човек“, заправо су и лајт мотив читаве вечери. Говорило се о тешким, преживљеним, суровим догађајима на потпуно једноставан начин, наизглед лежерно. Сетили смо се песме „Човек пева после рата“ Душана Васиљева.
„Кундак Боже Каурина“ је пета књига Драге Ковачевића, ратног градоначелника Книна, која је изашла у августу, у тиражу од 1.000 примерака.
“Нису ове приче документ о простору и времену, него су читко и промишљено, проживљено представљање особеног система вредности, начина говора, јединствених ликова и историјског искуства Крајине. Делују управо као што су приче Исака Башевиса Сингера или Вилијема Саројана отвориле увид у свет Јевреја и Јермена. Није то прозор, јер тај поступак отвара одређени свет за поглед изнутра, не туристички или политички, споља. Такве приче не завршавају се кад прича буде испричана, него њихов смисао сазрева, делује дуго након читања, чак и кад радњу заборавимо”.
(Извод из предговора редитеља Лазара Стојановића)
- После сваке приче остајемо у чуду, истакао је Поповић и додао да Ковачевић пише о ономе што се заиста збило у последњем рату, без имало мржње, са великом дозом племенитости, иако се приче завршавају трагично.
Од 80 прича, које је објавио на свом блогу, одабрао је дванаест за књигу, зато што није желео „да књига буде прегломазна, сведочила би прегломазну амбицију“.
- Данас се људи не претржу баш од читања, а блогове прате – неке од мојих прича је пре објављивања прочитало око 20.000 читалаца. Књига има своју важност, без обзира на модерне технологије и начине изражавања, које сам ја користио највише у терапијском смислу, кад ми је било тешко. Данас људи мање читају књиге, више времена проводе пред рачунаром, а књига је, ипак, бисер, каже аутор који је активан на друштвеним мрежама - Можете имати сто вагона камења, али је од њега драгоценије једно зрно злата.
Речи Славена Билчана, да је „књига је сурова, а да ју је лагано писао једноставан човек“, заправо су и лајт мотив читаве вечери. Говорило се о тешким, преживљеним, суровим догађајима на потпуно једноставан начин, наизглед лежерно. Сетили смо се песме „Човек пева после рата“ Душана Васиљева.
„Кундак Боже Каурина“ је пета књига Драге Ковачевића, ратног градоначелника Книна, која је изашла у августу, у тиражу од 1.000 примерака.
“Нису ове приче документ о простору и времену, него су читко и промишљено, проживљено представљање особеног система вредности, начина говора, јединствених ликова и историјског искуства Крајине. Делују управо као што су приче Исака Башевиса Сингера или Вилијема Саројана отвориле увид у свет Јевреја и Јермена. Није то прозор, јер тај поступак отвара одређени свет за поглед изнутра, не туристички или политички, споља. Такве приче не завршавају се кад прича буде испричана, него њихов смисао сазрева, делује дуго након читања, чак и кад радњу заборавимо”.
(Извод из предговора редитеља Лазара Стојановића)
М.Ф.
Најновији број
11. април 2024.
