ЧОВЕК УВЕК МОРА ДА ТЕЖИ

Протеклог четвртка, у Културном центру је организовано Вече са Јовом Радовановићем под називом “Претеча стенд ап комедије”. Уметник је сат времена певао, имитирао, засмејавао публику са невероватном виталношћу. Питали смо се да ли је тачна информација да је 1941. годиште. Тачна је, потврдио нам је кад смо га замолили за десет минута разговора после наступа.
Музиком сте почели да се бавите у групи “Домино” на Технолошком факултету?
- Јесте, та група се врло брзо распала, па сам отишао у ансамл “Весели бенџа”, где сам био две године. Ту су ме запазили “Седморица младих” и понудили ми да пређем код њих. Отишли смо у Немачку, остали тамо док нисмо научили посао и доказали се као један од најбољих шоу бендова Европе у оно време.
Ушли сте у Гинисову књигу рекорда, као ансамбл са стажом од 33 године?
- Јесмо. Иначе смо прославили 40 година рада плочом која није комерцијална, на којој свирамо и певамо свинг, џез, диксиленд и црначке духовне песме. Та је била за нашу душу, последња која је изашла.
А све је давно почело, као дечак сте осетили порив за сценом?
- Почело је у осмогодишњој школи. Волео сам спорт и бавио се гимнастиком. То је била борба са самим собом, сутра сам морао да будем бољи него што данас, макар за један микрон. Сам против себе сам се такмичио. Паралелно ми се дешавала музика, а кад је дошло време да направим избор, био је то врло болан рез, прекинуо сам са гимнастиком и посветио се музици, којом се бавим читав живот. То је љубав која се остварила.
Ви сте се остварили као музичар, забављач, глумац и пантомимичар?
- Упознао сам људе који су студирали код Марсела Марсоа, врсног пантомимичара, али ништа нису успели да ураде зато што нису пронашли модел како да “прођу” у Југославији која је и у оно време била јако мала за ту врсту уметности, нису је прихватали. Ја сам спојио пантомиму са хумором и музиком.
То што сте се бавили гимнастиком, сигурно Вам је много помогло на сцени, у физичкој и менталној кондицији?
- Кад човек има добру замисао, кад одреди циљ, мора да стигне до њега. Ако ништа друго, ако и не стигне, мора да тежи, колико год има у себи снаге и воље. Зоран Радмиловић је једном приликом рекао: Многи новинари дођу и кажу ми да сам великан, ја им одговорим – Немојте, молим Вас, тако велике речи да користите, онда кажу - Добро, Ви сте уметник, а ја њима – Немојте тако, ја тежим да будем уметник, некад ми се Бог осмехне и то затрепери на тренутак, али ја то не поседујем, него се понекад деси.
Велики уметници су увек свесни да су добили дар?
- Да, и дужни су да га остваре и пренесу на оне који слушају и гледају.
Ви бисте, кад је у питању професионална оствареност, требало да сте задовољни својим животом?
- Јесам задовољан, нисам мегаломан, задржао сам скромност коју носим у природи, што можда и није добро у овом данашњем времену, али, такав сам.
Испоштовали смо десет минута, констатовали смо у ходу, одлазећи – Ви баш немате намеру да остарите, јел да?
- Ма остарио сам ја, само су заборавили да ми јаве, одговорио је Јова у свом маниру.