ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА БРАКА
ПРИЧА О ЦОКИ И ЦЕЦИ
Ограђујући се од злорабљене Толстојеве реченице о срећним и несрећним породицама, сматрајући да је свака посебна, бележимо причу о Зорану и Светлани Ивановић, који су Шапчанима познати као Цока и Цеца.
Прича почиње давне 1969. године, када је Цока видео фотографију лепе плавуше у излогу Фотографске радње Луцић. После неког времена, срео ју је на улици, негде око поднева. Касније се испоставило да је ишла код Шице, на часове математике, а он је од тада, сваког наредног дана шеткао на истом месту у исто време. Једном се осмелио и ушао у радњу, она је провирила и тада су се упознали.
- Почели смо да се забављамо на дочеку Нове године у Гимназији (обоје смо ишли у први разред), пришао ми је и питао ме да плешемо, сећа се Цеца, а ја му кажем - Ко, јел ја?
У то време, млади су се забављали тако што су шетали загрљени на корзоу, или држећи се за руке. Њих двоје су били у вези шест година, углавном кришом, зато што је Цецин отац био против. Излазили су у башту хотела „Зелени венац“, које се многи Шапчани са носталгијом сећају.
- Ја сам буквално побегла за Цоку, пошто ми је тата бранио да будем са њим. Догодило се одједном, не знам како бих то објаснила, као у некаквој грозници, покупила сам своје ствари и прешла код Цоке. Тата је био много љут, чак је и претио, није говорио са мном пуних шеснаест година.
Није било лако, сигурно, Цеца је виђала оца на улици, али није смела да му се јави, он је окретао главу и правио се да је не види. Многи би се ту сломили, али, Небо награђује оне који не одступају од љубави.
- Увек размишљам зашто ме је Бог ставио у неку ситуацију, шта хоће од мене, односно, шта је то што би ја требало да урадим, или да научим? Мислим да свако има своју судбину и да свако има пут на ком нема толико могућности избора, колико да обликује пут којим хода. Била сам врло своја, прека, тренутна, материјал сам ког је јако тешко обликовати.
- Мени није била тешка, можда зато што сам толерантан, можда зато што је волим, а највероватније и једно и друго. Никада се нисмо свађали, увек смо се договарали. Дешавало се да се споречкамо око васпитања деце, ја сам био строг, али зато имам децу којом се поносим. Једном смо се посвађали, када сам јој, на дочеку Нове године, рекао да сам лепши од ње, каже Цока кроз смех.
Ове године су, 13. новембра, прославили 40 година брака. Имају одраслог сина и ћерку и четири унука. Признају да би их обрадовала једна унучица.
За четири деценије, свашта су „претурили“ преко главе, али увек су изазови долазили споља, од других људи. Из неког разлога, тата Стеван је остао при своме, без обзира што су му многи говорили да је Цока добар, узоран младић, да не пије, не пуши, не псује, није вредело. Кад се Ана родила, млади пар је отишао да покаже деди унуку, али су били враћени са прага. Када је био болестан, Цеца је отишла сама у Каменицу и тада ју је вратио. Дошао је на Анин десети рођендан и од тада, прихватио Цоку као рођеног сина. Тата Стеван је, пред смрт, инсистирао да се они преселе у кућу коју је он са својом Анком, изградио 1974. године. Тако је и било, њих двоје и данас живе у Цециној родитељској кући, у улици Милоша Обилића.
Цеца је, и у шездесеттрећој, лепа, дотерана, негована, пре свега, вољена жена.
- Људи су мислили да њој тече мед и млеко у животу, јер је Луцићка, и дан данас је тако зову, каже Цока.
- Мени никад нико помагао око спремања куће, понела сам радне навике из родитељског дома. Додуше, не волим да кувам, Цока ме понекад обрадује кад се вратим с посла кући, чека ме ручак.
Питали смо их за рецепт како се „траје удвоје“.
- Оно што највише код њега ценим је то што никада није рекао да нешто не могу, или не смем да урадим. Да ли је био љубоморан, не знам, али, никада није показао. А мени је давао слободу, никада ме није гушио.
- Све је у поверењу, надовезује се Цока. И она је мени давала простора, никада није показивала љубомору. Нисам је никада преварио, није ми пало на памет, јер ја моју жену волим и то не кријем. Шврљао сам док смо се забављали, она је то све знала, њу сам чувао за брак.
- Чак и да ме је преварио, он би се мени вратио, шеретки ће Цеца. Можда је и било изазовних ситуација...
- Ништа није било, није ми пало на памет. Нас двоје се много добро познајемо, само се погледамо и знамо шта оно друго мисли.
- Имамо сличности, али и толеранцију за различитости. Ја волим сунце, море, воду, лето. Цока не функционише на 30 степени, воли зиму, снег и планину. Последњих десет година идем сама на море, у Херцег Нови и уживам, каже Цеца са чијом смо дефиницијом љубави у потпуности сложили:
- Љубоморан човек је несигуран у себе, у љубав оног другог. Ако има љубоморе, онда то није чиста љубав, ту нешто недостаје. Ако је љубав, онда има поверења, поштовања и толеранције.
Оно што највише код њега ценим је то што никада није рекао да нешто не могу, или не смем да урадим. Да ли је био љубоморан, не знам, али, никада није показао. А мени је давао слободу, никада ме није гушио.
Све је у поверењу. И она је мени давала простора, никада није показивала љубомору. Нисам је никада преварио, није ми пало на памет, јер ја моју жену волим и то не кријем.
Прича почиње давне 1969. године, када је Цока видео фотографију лепе плавуше у излогу Фотографске радње Луцић. После неког времена, срео ју је на улици, негде око поднева. Касније се испоставило да је ишла код Шице, на часове математике, а он је од тада, сваког наредног дана шеткао на истом месту у исто време. Једном се осмелио и ушао у радњу, она је провирила и тада су се упознали.
- Почели смо да се забављамо на дочеку Нове године у Гимназији (обоје смо ишли у први разред), пришао ми је и питао ме да плешемо, сећа се Цеца, а ја му кажем - Ко, јел ја?
У то време, млади су се забављали тако што су шетали загрљени на корзоу, или држећи се за руке. Њих двоје су били у вези шест година, углавном кришом, зато што је Цецин отац био против. Излазили су у башту хотела „Зелени венац“, које се многи Шапчани са носталгијом сећају.
- Ја сам буквално побегла за Цоку, пошто ми је тата бранио да будем са њим. Догодило се одједном, не знам како бих то објаснила, као у некаквој грозници, покупила сам своје ствари и прешла код Цоке. Тата је био много љут, чак је и претио, није говорио са мном пуних шеснаест година.
Није било лако, сигурно, Цеца је виђала оца на улици, али није смела да му се јави, он је окретао главу и правио се да је не види. Многи би се ту сломили, али, Небо награђује оне који не одступају од љубави.
- Увек размишљам зашто ме је Бог ставио у неку ситуацију, шта хоће од мене, односно, шта је то што би ја требало да урадим, или да научим? Мислим да свако има своју судбину и да свако има пут на ком нема толико могућности избора, колико да обликује пут којим хода. Била сам врло своја, прека, тренутна, материјал сам ког је јако тешко обликовати.
- Мени није била тешка, можда зато што сам толерантан, можда зато што је волим, а највероватније и једно и друго. Никада се нисмо свађали, увек смо се договарали. Дешавало се да се споречкамо око васпитања деце, ја сам био строг, али зато имам децу којом се поносим. Једном смо се посвађали, када сам јој, на дочеку Нове године, рекао да сам лепши од ње, каже Цока кроз смех.
Ове године су, 13. новембра, прославили 40 година брака. Имају одраслог сина и ћерку и четири унука. Признају да би их обрадовала једна унучица.
За четири деценије, свашта су „претурили“ преко главе, али увек су изазови долазили споља, од других људи. Из неког разлога, тата Стеван је остао при своме, без обзира што су му многи говорили да је Цока добар, узоран младић, да не пије, не пуши, не псује, није вредело. Кад се Ана родила, млади пар је отишао да покаже деди унуку, али су били враћени са прага. Када је био болестан, Цеца је отишла сама у Каменицу и тада ју је вратио. Дошао је на Анин десети рођендан и од тада, прихватио Цоку као рођеног сина. Тата Стеван је, пред смрт, инсистирао да се они преселе у кућу коју је он са својом Анком, изградио 1974. године. Тако је и било, њих двоје и данас живе у Цециној родитељској кући, у улици Милоша Обилића.
Цеца је, и у шездесеттрећој, лепа, дотерана, негована, пре свега, вољена жена.
- Људи су мислили да њој тече мед и млеко у животу, јер је Луцићка, и дан данас је тако зову, каже Цока.
- Мени никад нико помагао око спремања куће, понела сам радне навике из родитељског дома. Додуше, не волим да кувам, Цока ме понекад обрадује кад се вратим с посла кући, чека ме ручак.
Питали смо их за рецепт како се „траје удвоје“.
- Оно што највише код њега ценим је то што никада није рекао да нешто не могу, или не смем да урадим. Да ли је био љубоморан, не знам, али, никада није показао. А мени је давао слободу, никада ме није гушио.
- Све је у поверењу, надовезује се Цока. И она је мени давала простора, никада није показивала љубомору. Нисам је никада преварио, није ми пало на памет, јер ја моју жену волим и то не кријем. Шврљао сам док смо се забављали, она је то све знала, њу сам чувао за брак.
- Чак и да ме је преварио, он би се мени вратио, шеретки ће Цеца. Можда је и било изазовних ситуација...
- Ништа није било, није ми пало на памет. Нас двоје се много добро познајемо, само се погледамо и знамо шта оно друго мисли.
- Имамо сличности, али и толеранцију за различитости. Ја волим сунце, море, воду, лето. Цока не функционише на 30 степени, воли зиму, снег и планину. Последњих десет година идем сама на море, у Херцег Нови и уживам, каже Цеца са чијом смо дефиницијом љубави у потпуности сложили:
- Љубоморан човек је несигуран у себе, у љубав оног другог. Ако има љубоморе, онда то није чиста љубав, ту нешто недостаје. Ако је љубав, онда има поверења, поштовања и толеранције.
Оно што највише код њега ценим је то што никада није рекао да нешто не могу, или не смем да урадим. Да ли је био љубоморан, не знам, али, никада није показао. А мени је давао слободу, никада ме није гушио.
Све је у поверењу. И она је мени давала простора, никада није показивала љубомору. Нисам је никада преварио, није ми пало на памет, јер ја моју жену волим и то не кријем.
М. Филиповић
Најновији број
25. април 2024.
