ПОСЛЕ НОЋИ

Док се сунце подизало на хоризонту, журио сам кући, тресући се од зиме у прохладном априлском јутру. Капија је злокобно зашкрипала, иако сам се трудио да се што мање чује. Мајка је већ стајала на прагу, обучена исто као и синоћ, када ме пратила у град. Бледа у лицу, слепљене косе, са изгужваном сукњом и наопако обученим џемпером, убрзано је дисала. Провела је ноћ чекајући да се вратим - помислио сам и осетио јак бол у желуцу.
А синоће ме испратила на улицу и много се смејала што нисам сву дугмад на кошуљи закопчао. Чистила је са сакоа невидљиву прашину и дотеривала већ дотерану кравату. Почела је да ме хвата нервоза, због превелике пажње, али сам се уздржавао, да не бих њену радост покварио. „Ево ти још пара и лепо се проведи.“ Пошао сам журним кораком, а када сам се окренуо, она је још увек стајала на истом месту и гледала за мном.
„Нема спавања! Када можеш ујутру да долазиш из кафане, можеш нешто и да радиш!“ - љутито је викала и гурнула ми у руке балон за артеску воду.
Камичак или Соколана? - врзмало ми се по глави. Подједнако је удаљено - напрезао сам мозак и невољно кренуо.
,Добро јутро! Јеси ли поранио? Како си?“ - пљуштало је са свих страна, појачавајући бол у глави. Застао сам и погледао се у излогу. Упале очи, са подочњацима и збораним лицем, деловале су застрашујуће. Фино испеглана кошуља од синоћ била је изгужвана и без два дугмета, а ногавице су се пружале као цеви падајући на каљаве ципеле. Пожурио сам према чесми, а наспавани, одморни људи, су се и даље јављали.
„Сад донеси дрва и угља!“ - дочекала ме мајка. „Увече си вила, ујутру крушка гњила!“ - одзвањало ми је у ушима. „Пази кад будеш цепао потпалу.“ Тетурао сам у мрачној шупи, због умора и угљене прашине која ми је испуњавала нос и уста. Како може да ме мучи? Па све ово сам могао да урадим када се наспавам. Ено јој брата! - пролазило ми је кроз главу. Брат, насмејан, затегнутог лица, са уживањем је доручковао. Храна ми је изазивала мучнину и нагон за повраћањем. Само да се домогнем кревета.
„Соба је излуфтирана и фуруна наложена. Можеш да учиш.“
Све ми се окренуло и замало нисам јаукнуо од немоћи. С муком сам сео за сто и окренуо страну. Слова су се кривила, бледела и једва сам успевао да држим очи отворене. Никако нисам могао да се сетим у којој кафани сам заборавио сако. Мајка је често улазила да наложи ватру и донесе освежење.
„Ти си већ два сата на истој страни. Хајде, иди лези!“
Осетио сам сувоћу уста, а црвенило је похрлило у лице. Нисам смео да подигнем поглед.