Спорт милиона

Билијар вероватно доживљавате као вид забаве, релаксације, друштвену игру, која уз пиво или сок представља „лагани излазак“, „загревање“ пред добру клупску свирку или једноставно бег од свакодневице. Ипак, билијар је и популаран, интересантан спорт који професионално играју милиони људи на планети, вредно тренирају, учествују на Светским и континенталним првенствима.
Један од овдашњих професионалаца, некадашњи шампион Европе, полуфиналиста Светског првенства, победник највећих турнира, Новосађанин, Шандор Тот, недавно био гост нашег града и Билијар клуба „Маскони“. Дружио се са шабачким билијар ентузијастима, играо против њих, причао о билијару, а био је ту и за Ваш и наш лист.
Билијар, хоби или спорт ?
- Свима је најпре био хоби, а потом постао више од тога. Под утицајем филмова, али и чињеница да први сусрет са билијаром имају у неком клубу или кафићу, људи га доживљавају само као кафанску игру. Но, ово је диван и динамичан спорт. Учествовао сам на турнирима где је наградни фонд био близу пола милиона долара, такмичило се 500, 600 људи, истовремено се играло на 70 столова. Играчи се селе, потписују уговоре, играју професионално и од тога јако лепо живе.
Постоји неколико варијација билијара, а две најпопуларније су слободно преведене као „осмица“ и „деветка“ ?
- Тешко је до детаља објаснити правила, али укратко, називи потичу од кључне кугле, односно броја кугле која доноси победу. „Осмица“ је мени најдража. Она је најсличнија билијару који се игра код нас. У игри учествују „шарене“ и „једнобојне“ кугле. После првог убацивања познато је ко од ривала има за циљ да убаци једне, а ко друге. Победник је онај који у рупу смести све „своје“ и заврши са убацивањем црне кугле са бројем 8. Код „Деветке“, убацују се куглице по реду, односно од 1 – 9. То је „неправеднија“ верзија. Играч може убацити првих осам кугли, промашити последњи покушај, а ривалу је довољно да само један ударац изведе добро, пошаље деветку у рупу и добија партију. Такође, уколико после почетног „разбијања“ куглица 9 уђе у рупу, то је и крај партије.
На Еуроспорту често можемо видети преносе снукера, игре визуелно сличне билијару. Колико су оне заиста блиске ?
- Осим првог визуелног утиска, практично ништа више није слично. То су две потпуно различите игре. Столови за снукер су већи, куглице другачијих димензија, правила, приступ игри, тактика, све је другачије. Снукер је један од примера снаге масовних медија. Он је популаран у Британији, а ЕС је њихов канал и зато га промовишу. Иначе, билијар се далеко више игра, не само код аматера, већ и на професионалном нивоу. На једног играча снукера долази 4 играча билијара. Код нас само у Београду имају Снукер клубови, а најуспешнији играчи су они који нису остварили запажене резултате у нашем спорту.
Који је пут од забаве до професије ?
- На том путу кључно је, уз таленат, још једно „средство превоза“, наравно, новац. Неопходно је обезбедити некада и 1.000 евра да се оде на инострани турнир, а спонзоре је, код нас, тешко. Ја сам имао срећу да сам живео у иностранству, где се у билијар више улаже, те сам успео да се пробијем и уђем у професионалне воде. Почео сам у Италији, усавршавао се у Мађарској, професионални играо и у САД.
Шта Вам је донео статус професионалног играча ?
- Најпре ми је дао могућност да се посветим игри, тренинзима од 7, 8 сати дневно, неколико година професионалног наступа и живота у САД, Италији, потом учешће на највећим такмичењима. Комбинација посвећености и добрих услова за рад, донели су, између осталог европску титулу 2002. у Финској, полуфинале Светског првенства у Британији, тријумфе на „Еуро тоур“ – у (најзначајнијем турниру, пандан Грен слем – у у тенису) у Холандији и Шпанији 2004. године, али задовољство које доноси чињеница да ми је професија постала оно што је најпре била велика љубав и хоби.
Донео је и два надимка ?
- Оба врло драга (смех). Још док сам био у Италији прозвали су ме „бамбино“ (мали), никада нисам сазнао прави разлог. Касније је „стигао“ „Балкан експрес“. Он се наметнуо у комбинацији порекла и брзе игре. Играо сам брзо, моје партије су биле најкраће .... уколико бирам, други надимак ми је фаворит.
За коју државу можемо рећи да је „престоница билијара“ ?
- Вероватно никада не бисте погодили, Филипини. Тамо се билијар обожава и ово мало острво има, процентуално, највише играча. Због тога многи клубови у Србији носе назив „Манила“Популаран је у целој Азији, у Америци је пети или шести по популарности. Код Европљана предњаче Немци и Британци.
Где је тренутно билијар у Србији ?
- Ми имамо тек неколико професионалаца, организују се турнири у Београду и Новом Саду, постоје и Првенства Србије, али то је све далеко од неког озбиљног нивоа. Званично постоји и Савез, али превише је проблема. Играчи се сами сналазе за појединачна првенства, док смо релативно скоро избачени са екипног Првенства Европе. Постоје покушаји да се ситуација помери са мртве тачке, али за сада су то само планови.
Може ли се билијар класификовати као скуп спорт ?
- Да, један од најскупљих. Поменуо сам већ учешће на турнирима. Скупа је и опрема. Штап је најважнији реквизит, а цена најквалитетнијих је око 500 евра. Наравно, постоје и од неколико хиљада евра, али то већ није питање квалитета, већ естетских детаља и сегмената који нису од значаја за саму игру.
Оснивач сте прве Академије билијара на Балкану ?
- Желим да унапредим овај сјајан спорт код нас. Функционишемо по систему кампова, седиште је у Новом Саду. За сада имам око 150 полазника, махом старијих који имају „базу“ у знању, а желе доградњу. Ипак, примарни циљ је да укључим децу и младе, да стварамо будуће професионалце. Радим на промоцији, проналажењу спонзора како би и чланарина била симболична, а добра воља и жеља остали као једини услов уласка у свет билијара. То је жеља, суштина и дугорочни циљ који сам себи поставио.