ЗАВИЧАЈНИ МЕДАЉОНИ

Детињство је доба чудеса. Најлепша бајка! И кад данас видим како људи безобзирно јуре на све стране, како су као у некој белосветској центрифуги, како им се са лица чита недостатак сна, љубави, пажње, пријатељства..., просто се спонтано запитам јесу ли они некад били деца, јесу ли имали детињство, шта су из њега понели?
Осећа се да је већина људи негде ускраћена и сваким даном бивају све више, јер у таквој журби од живота, нема ни љубави ни живота!
Зато бих желела да моје минијатуре о завичају, буду и својеврсно подсећање на детињство.
Већина мојих доживљаја везана је за широко- двориште мога деде Драгослава и бабе Катарине Брзаковић у селу Липолист, испод Цера, двадесетак километара од Шапца. Ту код деде и бабе сам проходала, ту сам доживела најсрећније тренутке свог сна, ту сам спознала сву лепоту прелепих сеоских обичаја.
Данас сам потпуно сигурна да се не бих формирала у сликара поетске фигурације да не добијам сталну подршку и сигнале из раног детињства.
Детињство формира све нас и пресудно утиче на наше животне тасове, наше професије, ставове и понашање.