НОВА ГОДИНА

„Децо, дочек Нове године за све ђаке је сутра у четири сата поподне!“ Изјурио сам из школе и у једном даху стигао до куће, а убрзано дисање ми није дозвољавало да мајци саопштим најлепшу вест:
- Учитељ је рекао да се лепо обучемо и да направимо капе.
Настала је неописива живост у кући. Одмах је опрана бела кошуља, а тегет панталоне, које сам носио када сам певао у хору, требало је тако испеглати да се на ивицу прст могао посећи. Како дочекати сутрашњи дан? Постао сам послушно дете, појео сам све што ми је сипано у тањир, а по артеску воду сам отишао без опирања иако је на брата био ред. Провео сам немирну ноћ, стално се премештајући са једне на другу страну кревета. Најзад је свануло, а на столу сам угледао црвену капу, сличну оној што носе пајаци, са много звездица и великим бројевима који су означавали Нову годину.
Добио сам ћушку иза врата, пошто сам хтео кренути два сата раније. Напољу ме дочекао крупан снег, који се топио на врелим образима. При погледу у небо, пахуљице су падале на трепавице, слепљујући их на тренутак, а затим су се претварале у капи које су полако клизиле низ лице. На све стране се чуо дечији смех али, нико није помишљао на грудвање већ су сви журно ишли према школи.
Застао сам код улаза у салу и са дивљењем је посматрао. Разнобојни балони, различитих величина, њихали су се на безбедној висини, али ипак су поједини дечаци покушавали да их дохвате кидајући украсни папир који је прекривао прозоре и таваницу. На средини је стајала највећа јелка коју сам икада видео, са безброј светлуцавих украса и „свилених“ бомбона, које нисмо могли да дохватимо. Девојчице, са плисираним сукњама и стидљиво намазаним уснама, стајале су са стране и нису учествовале у јурњави, коју су учитељи безуспешно покушавали да смире. Са грамофона се дуже време чуо исти рефрен, али иглу нико није померао.
А онда се појавио Деда Мраз са поклонима који су били смештени у корпе од ужине и изазвао је такав хаос, да се учитељима дизала коса на глави. Сви смо се тискали око њега и, пружајући руке, желели да га додирнемо. У тој огромној гужви спала ми је капа, а из мноштва ногу једва сам успео да је ишчупам и поново ставим на главу. На капи је писало: Срећна Нова 196 година. Нулу нисам могао нигде да нађем. После како тако направљеног реда, Деда Мраз је почео да дели поклоне, а мени се чинило да је поклон мога друга бољи. Није хтео да се мењамо без обзира на моје наваљивање.
Изненада је настала тишина. Отворених уста, збуњени, гледали смо у правцу Деда Мраза, коме је полако спадала велика бела брада. На наше силно запрепашћење у њему смо препознали учитеља кога нисмо волели. Остатак поклона подељен је у миру.
„Хајде, идите кући, дочек је завршен!“ - узвикивали су учитељи.
Изашли смо у сумрак, крупни снег је и даље падао, а неко је довикнуо:
„Децо, срећна вам Нова година!“