ПРОТЕКЛА ГОДИНА У ОЧИМА ПОЉОПРИВРЕДНИКА
ПУНО ПОСЛА А ПРАЗНИ НОВЧАНИЦИ
Ако и следећа буде оваква неће на добро изаћи, слажу се пољопривредни произвођачи нашег краја
Иако политичари приликом сваке кампање потенцирају улагања у пољопривреду, јер је по свим проценама реч о највећој државној развојној шанси, иако је недавно Републички завод за статистику изашао са податком да је пољопривредна производња од 2007. године до 2014. у константном порасту (у просеку 2,4 одсто на годишњем нивоу), стање на терену, гледано кроз призму обичних, малих произвођача у Србији најмногобројнијих, ни мало није оптимистично.
Воћари, повртари, одгајивачи стоке овог краја се слажу да су улагања велика а зарада мала, репроматеријал скупљи него претходних година, приноси погођени сушом лоши а они који би могли да помогну јачи на речима но на делима.
Просек просека
- Репроматеријал је био скупљи него лани, док су приноси подбацили. Просечни приноси пшенице били су од 4 до 5 тона по хектару, а откупна цена око 16 динара. Са кукурузом је стање било катастрофално, негде око 2 а у најбољем случају око 5 тона по хектру. На неким местима се чак није исплатило ни брати. Када је воће у питању, малина је тотално подбацила. Прошле године поплава је у Липолисту уништила доста засада, тако да су приноси по јединици површине били доста лошији у односу на раније. То је утицало на понуду, па је цена била релативно добра, од 200 до 240 динара по килограму, али с обзиром на услове није било неке зараде. За разлику од до сада наведеног, произвођачи купине су солидно прошли. Род је био солидан, а таква и цена: од 80-90 динара по килограму дошла је до 120-130 динара. И када је реч о шљиви, неке сорте су родиле мање него лане, али је цена била од 30 до 35 динара по килограму- сумира стање Слободан Топаловић из Липолиста и закључује.
-Ако узмемо у обзир умањење приноса и увећање цена дошли би до резултата просечно, просечне године за пољопривреднике.
Не можеш чекати да ти падне са неба
-Реално, од сточарства може да се живи, али је ова година била пуна губитака. Бавим се затвореним типом производње: имам музне краве, телад мушку товим, женску остављам за приплод. Некад које женско теле продам, а мушко докупим. Али је проблем, када бикови стигну за продају нема ко да их купи, док смо млеко неколико месеци ове године просипали. Сада га предајемо Златиборској млекари за 24, 85 динара по литру. Цена је мала, али боље и то редовно да узимамо него да бацамо - каже Милош Тадић из Криваје, и додаје.
-Борба је велика. У принципу пресипаш из шупљег у празно, али радити се мора. Мора се од нечег живети. Иако не видим перспективу не могу седети и чекати да ми нешто падне са неба.
Не вратиш ни уложено
- Ми се бавимо пре свега повртарством. Каква је била година најбоље говори податак да нисмо вратили уложено, а иде нова сетва. Радиш од јутра до сутра, а само се задужујеш. Гајбица парадајза је била од 150 до 200 динара. А колико рада и улагања треба да тај исти парадајз стигне за бербу то само они који се баве овим знају. Само за семена нам сада треба око 2.000 евра, а где је после најлон и све остало. И после свега тога, дође ти откупљивач на капију и каже цену која њему одговара. А како да не продаш када ће ако стоји да пропадне - каже Гроздана Стојићевић из Горње Врањске.
Нема сигурности
На питање шта би креатори пољопривредне стратегије могли да ураде како би олакшали битку на тржишту произвођачима, наши саговорници одговарају.
- Субвенције би требало да се повисе, и да их добијају и мали и велики. Требало би више подстицати органску производњу, јер Србија има одличне услове за њен развој, а такав вид производње хране, по неким калкулацијама није пуно скупљи од обичног - каже Топаловић, док Тадић види решење великог броја проблема у загарантованој откупној цени и пласману производа.
-Нема сигурности. Доста сељака би се сложило да им не требају субвенције за производњу ако им држава гарантује цену током целе године и откуп. Шта мени вреди субвенција од 10.000 динара по грлу, ако је откупна цена 1.85 центи. Поготово, ако као сад имам тов а немам коме да продам. Свим треба, али нико не купује.
-Да држава мало мање увози, а те исте производе купује од домаћих произвођача, свима би нам било боље- каже Стојићевићка, али и у духу предстојећих празника завршава.
-Само да је нама среће и здравља, све ћемо већ некако преживети.
Воћари, повртари, одгајивачи стоке овог краја се слажу да су улагања велика а зарада мала, репроматеријал скупљи него претходних година, приноси погођени сушом лоши а они који би могли да помогну јачи на речима но на делима.
Просек просека
- Репроматеријал је био скупљи него лани, док су приноси подбацили. Просечни приноси пшенице били су од 4 до 5 тона по хектару, а откупна цена око 16 динара. Са кукурузом је стање било катастрофално, негде око 2 а у најбољем случају око 5 тона по хектру. На неким местима се чак није исплатило ни брати. Када је воће у питању, малина је тотално подбацила. Прошле године поплава је у Липолисту уништила доста засада, тако да су приноси по јединици површине били доста лошији у односу на раније. То је утицало на понуду, па је цена била релативно добра, од 200 до 240 динара по килограму, али с обзиром на услове није било неке зараде. За разлику од до сада наведеног, произвођачи купине су солидно прошли. Род је био солидан, а таква и цена: од 80-90 динара по килограму дошла је до 120-130 динара. И када је реч о шљиви, неке сорте су родиле мање него лане, али је цена била од 30 до 35 динара по килограму- сумира стање Слободан Топаловић из Липолиста и закључује.
-Ако узмемо у обзир умањење приноса и увећање цена дошли би до резултата просечно, просечне године за пољопривреднике.
Не можеш чекати да ти падне са неба
-Реално, од сточарства може да се живи, али је ова година била пуна губитака. Бавим се затвореним типом производње: имам музне краве, телад мушку товим, женску остављам за приплод. Некад које женско теле продам, а мушко докупим. Али је проблем, када бикови стигну за продају нема ко да их купи, док смо млеко неколико месеци ове године просипали. Сада га предајемо Златиборској млекари за 24, 85 динара по литру. Цена је мала, али боље и то редовно да узимамо него да бацамо - каже Милош Тадић из Криваје, и додаје.
-Борба је велика. У принципу пресипаш из шупљег у празно, али радити се мора. Мора се од нечег живети. Иако не видим перспективу не могу седети и чекати да ми нешто падне са неба.
Не вратиш ни уложено
- Ми се бавимо пре свега повртарством. Каква је била година најбоље говори податак да нисмо вратили уложено, а иде нова сетва. Радиш од јутра до сутра, а само се задужујеш. Гајбица парадајза је била од 150 до 200 динара. А колико рада и улагања треба да тај исти парадајз стигне за бербу то само они који се баве овим знају. Само за семена нам сада треба око 2.000 евра, а где је после најлон и све остало. И после свега тога, дође ти откупљивач на капију и каже цену која њему одговара. А како да не продаш када ће ако стоји да пропадне - каже Гроздана Стојићевић из Горње Врањске.
Нема сигурности
На питање шта би креатори пољопривредне стратегије могли да ураде како би олакшали битку на тржишту произвођачима, наши саговорници одговарају.
- Субвенције би требало да се повисе, и да их добијају и мали и велики. Требало би више подстицати органску производњу, јер Србија има одличне услове за њен развој, а такав вид производње хране, по неким калкулацијама није пуно скупљи од обичног - каже Топаловић, док Тадић види решење великог броја проблема у загарантованој откупној цени и пласману производа.
-Нема сигурности. Доста сељака би се сложило да им не требају субвенције за производњу ако им држава гарантује цену током целе године и откуп. Шта мени вреди субвенција од 10.000 динара по грлу, ако је откупна цена 1.85 центи. Поготово, ако као сад имам тов а немам коме да продам. Свим треба, али нико не купује.
-Да држава мало мање увози, а те исте производе купује од домаћих произвођача, свима би нам било боље- каже Стојићевићка, али и у духу предстојећих празника завршава.
-Само да је нама среће и здравља, све ћемо већ некако преживети.
Т.Трифковић
Најновији број
18. април 2024.
