ОД КЛУПЕ ДО КАТЕДРЕ

Неки су, попут Ивана, Марије Ђаковић, Марка и Гоце, бирали овај позив, док су се остали у просвети обрели стицајем околности. Милорад Јовић припада првој генерацији ђака коцељевачке средње школе а од 1988. предаје практичну наставу и технологију образовног профила. У улози предавача нашао се, како каже, сасвим случајно, пре но што је дипломирао, као замена.
- У међувремену сам дипломирао и у току наредне школске године указала се прилика да добијем посао у овој школи. С обзиром да је релативно мало времена прошло од када сам завршио средњу школу, мојим професорима је било више необично него мени што сам се вратио у улози професора - сећа се Јовић.
Пре 12 година сплет околности доделио је улогу професора економске групе предмета Јелени Живановић, која се у овој професији пронашла и замену клупе катедром доживела искључиво као посао.
Има оних који тај догађај у животу доживљавају као испуњење циља. За Марију Ђаковић, Гоцу Јовичић Томић и Марију Гајић то је диван тренутак али признају да понекад пожеле да су поново са друге стране катедре. За све њих одговорност је већа.
- Као ученица мислила сам да је професорима доста лакше, али сада, када сам дошла на њихово место, схватила сам да то није баш тако једноставно. Мораш да будеш прилично толерантан а посао захтева доста припреме и код куће - објашњава професорка математике Марија Гајић.
То што је некада био ђак коцељевачке Средње школе а данас је у њој професор физичког васпитања за Ивана Јуришића је логичан след ствари у животу. Говорећи о свом првом уласку у зборницу у улози професора сећа се да није имао трему и да је размишљао о томе где да седне, али да је велика одговорност бити колега са дојучерашњим професорима.
Марко Недељковић, професор информатике и рачунарства, истиче да му није било свеједно када се првог дана појавио на послу и крочио у зборницу јер је имао трему и велико поштовање према својим некадашњим професорима а садашњим колегама.
Изузетно поштовање према њима не крије ни професорка географије Гордана, али ни Ивана Глишић која од недавно предаје грађанско васпитање. То што је данас колегиница са некадашњим предавачима за професорку математике Марију Ђаковић је изузетан осећај.
- Мишљење о бившим професорима се није променило када смо постали колеге. Напротив, само сам потврдила оно што сам већ мислила. Ово што смо сви ми данас је на неки начин и њихов успех - сматра Ђаковић.
Говорећи о данашњем образовању и о ономе што јој као просветном раднику смета, истиче да јој се чини да професори имају мања права од ђака и родитеља. Њена колегиница и имењакиња сматра да би критеријуми генерално у свим школама морали бити виши као и да данашња деца нису у довољној мери одговорна.
Из угла професорке географије, пак, између данашњих и ранијих генерација нема великих разлика јер је увек било и добре и лоше деце. Слично мишљење има и професор физичког васпитања.
- Када смо ми били ђаци владали су неки други правилници, неки други односи, док је данас то ипак другачије. Ђацима су пружене веће могућности те смо стога и ми професори морали да се мењамо у том правцу. То ипак не значи да релација професор-ученик није остала иста. Можда ђаци данас имају мање радне навике него раније, али су несташлуци увек били исти. И тада и сада имамо оне који су више вредни, одговорни, који су знали и знају зашто су у школи - сматра Јуришић и додаје да су његове колеге и он одличан пример за то да се у овој школи, уколико желите да учите, могу стећи неопходна знања и наставити даље школовање потпуно равноправно са вршњацима који су средњошколско образовање стицали у градским центрима.
- Основну школу сам завршио као вуковац и одлучио сам да упишем Средњу школу у Коцељеви. За моју генерацију се у овој школи незванично тврди да је била једна од најбољих свих времена. Много ученика је из те генерације завршило разне факултете, неки чак и по два - каже професор физичког васпитања.
Идентичан став имају и професорке математике. За Марију Гајић стечено знање у коцељевачкој Средњој школи било је довољно да без проблема заврши техничке науке, док је Марија Ђаковић диплому Природно-математичког факултета добила за четири године.
- Ја сам пример студента који је факултет завршио за четири године са претходно стеченим знањем у основној и средњој школи у Коцељеви. Заиста не разумем, посебно родитеље, који своју децу уписују у школе у окружењу. Зашто би неко желео да оде од куће, да путује, када већ у свом месту има школу која пружа веома квалитетно образовање - сматра Ђаковић.
У претходних неколико година колектив ове образовне установе веома је подмлађен. Зборница је препуна нових предавача чију енергију младости вешто каналишу искусније колеге. Средња школа у Коцељеви отворила је врата својим некадашњим ђацима на које је поносна и за које верује да су њени најбољи промотери.