ЉУБАВ УВЕК ПОБЕЂУЈЕ

У Посавотамнави живе бројна предања. Пред празнике уз врућу ракију и печен кромпир крену дедови о данима који се поновити неће. Веле негде 1920. и неке враћао се војник кући. Раздраган није ни приметио да га ноћ хвата, тек није се имало куд. Пут га водио кроз шуме и преко неколико мостова.
У неко доба, било је то време када је церић у шуми пуцао од студени а снегови били и преко метар, појави се вук испред млађаног делије. Дуго су се гледали док се не одважи момак да крене а вук испред њега. И тако све до првог моста. Ту заста вук а и момак. Испод моста силни звуци слутили су све сем доброга. Тек вук се појави. И тако редом до пред зору. Неко рече преко седам мостова.
У расвитак стигоше до богате куће и у знак захвалности момак отвори тор са овцама и најбољу двиску понуди вуку. Када се разданило срећна мајка примети да јој чедо спава и помоли се Богу а отац похита у тор да оплаче своју двиску.
Веле, богатом блага никад доста. Корио га момак што тако гледа на онога ко му је живот спасао али авај. Богати домаћин је спремао сачекушу вуку. Опет у оне студени о којима се испредају приче са колена на колено.
Иза грма угледа га и прелчамача груну. Вук утече а у локви крви оста момак који је бледих очију једва давао знаке живота. У селу се велика туга препричавала од старина до деце. Бабо Живојин, тако су звали најугледнијег дође до несрећног оца и рече му да наде има ако буде следио пример свог сина. У тами ноћи мајка је отворила тор и опет је најбоља овца била плен а волшебно младић је оздравио. Испредале су се и приче да су се вук и младић сретали и да је тако и своју суђену уз овце срео. Тек на годишњицу њиховог сусрета добио је сина и наденуо му име Вук.
Домаћин је истога дана испустио душу. Плач и мук су се смењивали у дану из приче. Тек оста предање да ни кроз векове вук длаку не мења. Новије тумачење иде до обриса да богатоме никад блага доста и да за туђу муку не мари али и да љубав увек побеђује.
Она ка Господу завек.
Мир Божји, Христос се роди.