РЕЧ ДВЕ СА БАБИЦОМ ДРАГАНОМ БОРОЈЕВИЋ
СВАКИ ДАН ЈЕ ПОСЕБАН
По народном веровању предстоји нам успешна година: у породилишту шабачке болнице прва беба у 2016. дечак. Посао бабице најлепши на свету, али да би се савладао свакодневни стрес, неопходна је огромна љубав
Од 1. јануара до закључења овог броја у Шапцу је рођено 40 беба. Како упућени тврде, то је почетак који обећава, поготово ако се, по народном веровању узме у обзир чињеница да је прворођени малишан у Новој 2016. дечак. Када је реч о годишњим просецима, по речима бабице Драгане Боројевић, они су се у протеклом периоду усталили. За оне који воле да броје: роде у просеку годишње 1. 350 пута наврате у наш град. Није занемарљив податак, да је број порођаја на годишњем нивоу смањен, али је зато повећан број близаначких трудноћа. Жене се чешће но раније одлучују на рађање трећег или четвртог детета. Оно над чиме треба да се замислимо: малолетничке трудноће су све учесталије.
- Све више мајки се одлучује за рођење трећег детета. То би могао бити неки показатељ да се свест народа по овом питању буди. Онда имамо све већи број младих жена које рано прекидају школовање и удају се. Малолетнице све чешће рађају. То са становишта породице као основног елемента друштва донекле оправдано, док из другог угла намеће питање: куда то идемо - каже за “Глас Подриња” Драгана Боројевић.
Бебе плачом са нама причају
По речима бабице са двадесетдвогодишњим искуством, када нови члан стигне у породицу најбитнија је слога родитеља и љубав. Само задовољна мајка има срећну бебу. То, што њихови најмлађи укућани некада без видљивог разлога плачу не би требало да их буни. Како Боројевићка каже, бебе не знају да говоре те тим сузама са нама причају чак и кад им је све потаман.
- У првим данима по рођењу родитељима препоручујем да што више мазе своје дете, јер никада више неће бити толико мали - са осмехом каже Драгана и додаје.
- Пре доласка тог малог бића у кућу, треба доста тога прочитати, доста научити. На срећу сва литература је данас много доступнија него раније. Постоје саветовалишта за младе, школа за будуће родитеље, брошуре доступне у свим чекаоницама. Оно за шта им не треба помоћ са стране је љубав. Доста пажње. Само када је мајка задовољна, и дете је срећно.
Првих сати по порођају мајке су најупућеније на бабице. Њихов задатак је да их охрабре да истрају, да задрже оптимизам, не поклекну на првим препрекама. Ти савети су од великог значаја касније.
- Тек по изласку из породилишта за њих креће права “авантура”. Наш посао је да их за то добро припремимо. Од самих почетака на захтеве детета треба одговорити одмах. Питање је како. Оно у чему многи греше је што их кад беба заплаче ухвати паника. За тим нема потребе. Плачом дете говори, привлачи нашу пажњу. Тако да је то некада само плач задовољног детета - објашњава Боројевићка.
Задовољство, привилегија али и стрес
Присуствовати доласку новог живота је свакако привилегија. Сваки дан је нови изазов. Но, често је присутан и стрес. Спектар осећања је прилично широк, али уз помоћ дугогодишњег искуства, доброг образовања и тимског рада нема нерешивих ситуација.
- Сваки дан је посебан. Много лепих ствари сам доживела. Много не тако позитивних емоција преживела. Због тога вам за обаваљење овог посла треба пуно љубави. Само њоме ћете савладати стрес. Ово је јако одговоран посао, и убеђена сам да тренутна поставка бабица у шабачком породилишту има све неопходне квалитете да га обавља како треба. Са докторима функционишемо као тим, јер само интензивном међусобном сарадњом можемо да одолимо свим изазовима наших професија – објашњава Боројевићка и изаражава задовољство што се током последње деценије у Шапцу поново води рачун о образовању младих нараштаја бабица.
-Драго ми је што наша Средња медицинске школа поново школује бабице. Веће су и могућности за професионално усавршавање и напредовање. Недавно је и Министар просвете признао звање дипломираних медицинских сестара бабица, а ја се на све могуће начине трудим да овај позив популаризујем а младе колегинице мотивишем да наставе са школовањем - каже Драгана, која испред Удружења здравствених радника Србије води секцију бабица.
Љубав, ах та љубав
- Млади и заљубљени. Веза почела у трећој години средње, она остала трудна на почетку четврте. Љубав, љубав, ах та љубав. Пред порођај јој он окрене леђа. Она, уплашена, пориче да је уопште трудна. Од својих је крила. У Шапцу становала. Са најбољом другарицом дошла на порођај. То вече је родила прелепог дечака од 3 килограма и 600. Морали смо да обавестимо њене родитеље. Младожење и даље нигде. Њени су је у први мах одбацила. Девојка је данима плакала. Онда је дошао њен деда. Јунак целе приче. Успоставио је контакт са његовима, па је и његов деда први видео праунука. Младожење и даље нигде. Сви су дошли да виде дете. Расплет је трајао десетак дана. Појавио се и отац детета. Разлог зашто је одуговлачио: страх. Цело одељење је дошло да види бебу. Све се на крају срећно завршило. Отишли су кући срећни и задовољни, за годину дана се родило још једно дете... И даље су заједно.
Срећа је помоћи другима
-Пре пар година, под хитно смо морали да уђемо у салу због царског реза. Кренуле су компликације. Док су лекари завршавали операцију, у руке су ми ставили бебу које је било јако лоше. Одреаговала сам у тренутку. Нашла анестезиолога, педијатра. На срећу све се добро завршило. Када се мајка пробудила, колегинице су јој рекле “захвали овој лепој бабици што је и твоје дете добро”. Данима након тога сам успоставила везу са том женом као да се цео живот познајемо. Она је детету понављала “Ово је твоја бабица, бака”. Онда су отишли из породилишта. Шест месеци касније, неко је звонио на вратима. Била је то та породица. У знак захвалности поклонили су ми привезак са поруком “Мојој баки од Млађе”. И данас га чувам.
Мислила сам да тако треба
- Скоро смо имали малу трудницу, преплашену од првог момента када је дошла. Ни са ким није хтела да разговара. Ништа не може, ништа не чује... Само плаче. Хоће да иде кући. Прихватили смо је као своје дете. У моменту када се породила, осмех јој је озарио лице. Онда нам је рекла: “Нисам ја морала онолико да плачем и да се дерем, али сам мислила да то тако треба.” Са њом смо прошли тортуру...али осмех је учинио да све заборавимо.
РОДЕ ЈАВЉАЈУ
Протекле седмице, у шабачком Породилишту било је 28 порођаја и рођено 29 малишана (једна близаначка трудноћа). Шабац је постао богатији за 12 девојчица и 17 дечака.
- Све више мајки се одлучује за рођење трећег детета. То би могао бити неки показатељ да се свест народа по овом питању буди. Онда имамо све већи број младих жена које рано прекидају школовање и удају се. Малолетнице све чешће рађају. То са становишта породице као основног елемента друштва донекле оправдано, док из другог угла намеће питање: куда то идемо - каже за “Глас Подриња” Драгана Боројевић.
Бебе плачом са нама причају
По речима бабице са двадесетдвогодишњим искуством, када нови члан стигне у породицу најбитнија је слога родитеља и љубав. Само задовољна мајка има срећну бебу. То, што њихови најмлађи укућани некада без видљивог разлога плачу не би требало да их буни. Како Боројевићка каже, бебе не знају да говоре те тим сузама са нама причају чак и кад им је све потаман.
- У првим данима по рођењу родитељима препоручујем да што више мазе своје дете, јер никада више неће бити толико мали - са осмехом каже Драгана и додаје.
- Пре доласка тог малог бића у кућу, треба доста тога прочитати, доста научити. На срећу сва литература је данас много доступнија него раније. Постоје саветовалишта за младе, школа за будуће родитеље, брошуре доступне у свим чекаоницама. Оно за шта им не треба помоћ са стране је љубав. Доста пажње. Само када је мајка задовољна, и дете је срећно.
Првих сати по порођају мајке су најупућеније на бабице. Њихов задатак је да их охрабре да истрају, да задрже оптимизам, не поклекну на првим препрекама. Ти савети су од великог значаја касније.
- Тек по изласку из породилишта за њих креће права “авантура”. Наш посао је да их за то добро припремимо. Од самих почетака на захтеве детета треба одговорити одмах. Питање је како. Оно у чему многи греше је што их кад беба заплаче ухвати паника. За тим нема потребе. Плачом дете говори, привлачи нашу пажњу. Тако да је то некада само плач задовољног детета - објашњава Боројевићка.
Задовољство, привилегија али и стрес
Присуствовати доласку новог живота је свакако привилегија. Сваки дан је нови изазов. Но, често је присутан и стрес. Спектар осећања је прилично широк, али уз помоћ дугогодишњег искуства, доброг образовања и тимског рада нема нерешивих ситуација.
- Сваки дан је посебан. Много лепих ствари сам доживела. Много не тако позитивних емоција преживела. Због тога вам за обаваљење овог посла треба пуно љубави. Само њоме ћете савладати стрес. Ово је јако одговоран посао, и убеђена сам да тренутна поставка бабица у шабачком породилишту има све неопходне квалитете да га обавља како треба. Са докторима функционишемо као тим, јер само интензивном међусобном сарадњом можемо да одолимо свим изазовима наших професија – објашњава Боројевићка и изаражава задовољство што се током последње деценије у Шапцу поново води рачун о образовању младих нараштаја бабица.
-Драго ми је што наша Средња медицинске школа поново школује бабице. Веће су и могућности за професионално усавршавање и напредовање. Недавно је и Министар просвете признао звање дипломираних медицинских сестара бабица, а ја се на све могуће начине трудим да овај позив популаризујем а младе колегинице мотивишем да наставе са школовањем - каже Драгана, која испред Удружења здравствених радника Србије води секцију бабица.
Љубав, ах та љубав
- Млади и заљубљени. Веза почела у трећој години средње, она остала трудна на почетку четврте. Љубав, љубав, ах та љубав. Пред порођај јој он окрене леђа. Она, уплашена, пориче да је уопште трудна. Од својих је крила. У Шапцу становала. Са најбољом другарицом дошла на порођај. То вече је родила прелепог дечака од 3 килограма и 600. Морали смо да обавестимо њене родитеље. Младожење и даље нигде. Њени су је у први мах одбацила. Девојка је данима плакала. Онда је дошао њен деда. Јунак целе приче. Успоставио је контакт са његовима, па је и његов деда први видео праунука. Младожење и даље нигде. Сви су дошли да виде дете. Расплет је трајао десетак дана. Појавио се и отац детета. Разлог зашто је одуговлачио: страх. Цело одељење је дошло да види бебу. Све се на крају срећно завршило. Отишли су кући срећни и задовољни, за годину дана се родило још једно дете... И даље су заједно.
Срећа је помоћи другима
-Пре пар година, под хитно смо морали да уђемо у салу због царског реза. Кренуле су компликације. Док су лекари завршавали операцију, у руке су ми ставили бебу које је било јако лоше. Одреаговала сам у тренутку. Нашла анестезиолога, педијатра. На срећу све се добро завршило. Када се мајка пробудила, колегинице су јој рекле “захвали овој лепој бабици што је и твоје дете добро”. Данима након тога сам успоставила везу са том женом као да се цео живот познајемо. Она је детету понављала “Ово је твоја бабица, бака”. Онда су отишли из породилишта. Шест месеци касније, неко је звонио на вратима. Била је то та породица. У знак захвалности поклонили су ми привезак са поруком “Мојој баки од Млађе”. И данас га чувам.
Мислила сам да тако треба
- Скоро смо имали малу трудницу, преплашену од првог момента када је дошла. Ни са ким није хтела да разговара. Ништа не може, ништа не чује... Само плаче. Хоће да иде кући. Прихватили смо је као своје дете. У моменту када се породила, осмех јој је озарио лице. Онда нам је рекла: “Нисам ја морала онолико да плачем и да се дерем, али сам мислила да то тако треба.” Са њом смо прошли тортуру...али осмех је учинио да све заборавимо.
РОДЕ ЈАВЉАЈУ
Протекле седмице, у шабачком Породилишту било је 28 порођаја и рођено 29 малишана (једна близаначка трудноћа). Шабац је постао богатији за 12 девојчица и 17 дечака.
Т.Трифковић
Најновији број
18. април 2024.
