Љубав је „црно – бела“

Растао је уз оца Павла, брзоногог нападача млађих категорија Мачве и дугогодишњег навалног играча Партизана и ГАК. Фудбал је био логичан избор и Николе Грубјешића. Рођен је у Шапцу, али је фудбалски « рођен « у Партизану. Био је део « црно – белих » у најуспешнијој сезони клуба из Хумске у овом веку. После « омиљеног » дреса, окушао се и у иностранству.
После наступа за Телеоптик, Партизан и позајмице у Вождовцу, пре једне деценије каријеру си наставио у иностранству. Прва „станица“ била је Русија, тим „КАМАЗ“ Ту сте провели три, статистички врло успешне, године?
-Статистика је једно, она не изгледа лоше, било је доста добрих наступа, али период који сам провео у Татарстану, није нешто чега се радо сећам. То је био мој први ангажман ван Србије. Пола године сам се привикавао на све и није било лако. Другачији је систем рада, на нека гостовања смо летели и два дана. Када сам превазишао језичку баријеру и навикао се на све то, јесте било лакше, али не бих период у Русији никако сврстао у ред драгих успомена.
После Русије, уследио је краћи повратак у Србију (Чукарички), а потом нове селидбе у Макаби (Израел), АЕЛ (Грчка), Леотар (РС), Сирјанска (Шведска), Дунајварош (Мађарска) и Бромапојкарна (Шведска).
-Први клуб у Шведској, “Сирјанска”, дефинитивно је нешто најлепше у мојој досадашњој иностраној каријери. Атмосфера је била као у Партизану. Уживали смо у утакмицама, тренинзима, животу. Још увек сам у контакту са ондашњим саиграчима. Били су добри и резултати, стадион пун, навијачи верни и ватрени, али је уследио финансијски крах. На полусезони је отишло пет првотимаца, а за годину дана је уследио и одлазак преосталих. Штета за клуб, навијаче и за све који смо носили црвено – жути дрес.
Да ли се неки ангажман може сматрати грешком у каријери?
-Рекао бих, баш поменута, Русија. Нерадо се сећам и одласка из Партизана, практично сам био приморан да одем. Уцењен враћањем у Телеоптик. Нисам имао менаџера, био сам незаштићен, те је одлазак преко границе нешто што није била, у том тренутку, моја жеља.
Био си у Шведској у два наврата. Код нас је Шведска синоним организованости и лепог живота што се материјалног аспекта тиче?
-Могу да потврдим сваку претпоставку о њој. Земља је уређена, клубови организовани, стандард добар, професионализам свугде на високом нивоу. Сумњам да би неко, ко је бар део живота провео тамо, могао рећи другачије
Играо си у различитим државама, различитим лигама, различитим ранговима, где је највећи квалитет фудбала?
-Истакао бих Израел. Верујте да је тамо фудбал у огромној експанзији. Улаже се доста, терени и инфраструктура су фантастични, постоје сви услови за развој играча, а фудбал као спорт нема конкуренцију у популарности. Стадиони су увек и свугде пуни, навијачи гласни, атмосфера сјајна. Није потребно ништа више.
Која је предност тих лига у односу на нашу лигу и клубове. Чињеница је да наши фудбалери иду много више у те земље, него што играчи одатле долазе код нас, иако су лиге сличног квалитета, можда чак и слабије од наше?
-Потпуно сам уверен да смо ми талентованија нација од сваке у којој сам ја играо. Ипак, ми смо иза њих што се инфраструктуре и услова тиче, а то је оно што привлачи наше играче. Када би имали такве услове у Србији, наш фудбал би био знатно квалитетнији.
Најважнији тренери у твом фудбалском развоју.
-Три тренера из Партизана. Много сам научио од Никице Клинчарског, у млађим категоријама, потом је ту Лотар Матеус који је пратио наше наступе и пружио ми прилику да наступам за први тим и наравано, Влада Вермезовић, најлепши период у каријери била је та сезона када нас је он предводио са клупе.
Мењао си, из године у годину, не само државе, већ и климатске зоне, колико времена је потребно да се аклиматузеје на нове услове живота и где је било најлакше?
-Наравно да није лако, нарочито тим темпом. Тек што се навикнем на један начин живота и онда поново пакујем кофере и крећем у нову „авантуру“. Ипак, никада се нисам жалио јер је то нешто што каријера професионалног спортисте носи, наша обавеза је да се привикнемо, ретки су они који целу каријеру проведу у једном клубу. Свака земља је носила нешто лепо, свугде сам упознао добре људе, различите културе, али ћу опет Израел издвојити као најлепши. Клима ми је одговарала, море, природне лепоте на сваком кораку....
Носио си дрес Партизана у једном од најуспешнијих периода клуба у овом веку. Остварено је пролеће у Европи, били сте на прагу ЛШ, колико данас пратите клуб?
-То је најлепши период фудбалског живота за мене и нешто што ћу вечно памтити. Освојили смо титулу без пораза, памтим сваки дуел у Купу УЕФА где смо дошли међу 16 најбољих екипа, дочекали март у Европи, пре тога смо надиграли један Лацио, елиминисали Дњипро, били равнопарвни са страшним ЦСКА, каснијим победником. Красило нас је другарство, невероватан тимски дух. „Партизан“ је моја љубав, пратим га редовно и данас, не само фудбал, идем и на кошарку, гледам и друге спортове где наступамо.
Играли сте са новим тренером екипе, има ли Партизан са њим светлију будућност него садашњост која није сјајна?
-Иван је био играч који је деловао тихо и повучено, али је на терену све контролисао. Огромна интелигенција га је увек красила и не сумњам да ће бити и велики стратег. Долазе нам лепши дани.
Тренутно сте слободан агент, има ли понуда за нова ангажовања?
-Последњег дана 2015. године истекао ми је уговор са Бромапојкарном (Шведска) и тренитно сам слободан играч. Прелазни рок је тек почео, имам још страст за игром и верујем да ћу ускоро одабрати најбољу понуду.