ЈЕЛИЦА ВРЕДНИЦА

Бројне су приче које се преносе са колена на колено. Стотине година нису препрека да се поука извуче кажу старине од којих смо и ову чули. У идили прастарог села у сиромашном домаћинству Сретана који је био познат по честитости живела и супруга и петоро деце. Међу четири сестре се истицала Јелица, једра девојка која је у стопу пратила оца. И када се орало паром слабашних крава она је посртала испред и често завредела ни крива ни дужна врх од канџије којим су краве подстицане да вуку рало. Мука једна.
Тог лета, присећа се један од старина сви посејали кукуруз за пројино брашно само Сретан никако да узоре и припреми земљу. Јелица му увек била уз раме. Умела је иако ни пунолетна да храбри оца који би се само насмејао и гладио дуге брке. Тек било како било земљу припремише и посејаше тек око Тројица. Комшије се смејале пошто се њихов кукуруз већ родом смешио. Али како Бог рече, додаде стари, почеше кише и лепо време да се смењују и кукуруз порасте таман као код комшија. Би и издашан род да се чељад прехрани. И ту је главна у раду била Јелица коју у селу прозваше вредница. Била је таква и у помоћи другима, и у колу о свечаријама. Удала се за сирому и родила три сина. Једно очево име дала.
За аманет оставила изреку, очи страшљивице, руке радинице, саветујући млађе до позне старости да у свему треба истрајати и никад поклекнути без обзира на стање. Јер време све окреће у трену, говорила је жена из сеоских предања. Како смо чули тако вам и дајемо на суд. Ви већ како мислите и послушајте. Или не, старица одавно ко у песми оре небеске њиве.