ДОСЛЕДНИ НАСЛЕДНИК ЗАХАРИЈА ТРНАВЧЕВИЋА – УРОШ ДАВИДОВИЋ ЗА „ГЛАС ПОДРИЊА“
ПРОПУШТЕНА ШАНСА ЗА ПОЉОПРИВРЕДУ
Радити са Захаријем је било непоновљиво, човек је био један у милион. Србија никада неће бити Швајцарска, али не треба да престанемо да се боримо. То што Шабац повећава буџет за пољопривреду је добро, али не може један град да реши глобалне проблеме
Прошле недеље српска новинарска сцена остала је без још једног великана. Рођени Шапчанин Захарије Трнавчевић преминуо је у 90. години. Мало је новинског простора да се напише све о човеку чије су бравуре успеле да пред мале екране закују чак и оне које о пољопривреди и селу нису знали ама баш ништа. Успео је за свог живота да обезбеди и неколико новинарских наследника, а један од најутентичнијих и најоригиналнијих, Захарије у малом, сигурно је аутор и водитељ емисије „Добра земља“, ветеринар по професији Урош Давидовић. Разговор са њим управо и почињемо сећањем на Захарија.
- Радити са њим је било непоновљиво. Захарије је био човек невероватног шарма, снаге и енергије. Не кажем да је све што је радио било добро и савршено, али је он као личност био, невероватан и сјајан. Човек који је један у милион. Могао бих сатима да говорим о догодовштинама које сам са њим проживео. И у сваком случају био је фантастичан човек. Није имао неко велико формално образовање, али је читао, читао, заиста разне ствари и тешке и лаке. Био је ерудита у правом смислу те речи. Говорио је језике које никад формално није учио, енглески, француски, румунски, италијански, руски. Не савршено сваки, али невероватно их је брзо и лако учио. И, имао је природан таленат, умеће да говори, то је успео да искористи и споји са послом. Није се плашио много ствари. Не сећам се ни једне посебно. Био је доста неустрашив. „Пет пара“ није давао за неке ауторитете, поготову политичаре, ваљда их је добро и познавао. Али ни институције га нису много „додиривале“, црква, партија, идеологија. Није робовао ником. Можда се плашио смрти у неком широм смислу. Није волео сахране. Волео је друштво, песму. У суштини био је весео човек. Имао је доста личних несрећа, породичних. Понекад је прекоревао самог себе због тога, мада суштински , мислим да није имао разлога. Дакле, Захарије је био једна психички, духовно, богата личност која је и мене доста , својим утицајем изменила, научила животу, обогатила у неком спирутуалном смислу. Заправо, променио је пуно људи око себе. Није Захарије био „безгрешан“ али је био један у милион и искрено добар човек. Неки су то и злоупотребили. У сваком случају, поносан сам што сам га познавао и радио са њим. Било је то „једном у животу“ искуство.
Колико је било “тешко” радити са њим?
- Зависи како гледате на то али углавном рад са њим је био све сем тежак. Био је веома „очински“ расположен али ценио је рад. Волео је да штити људе са којима је радио и да се стара о њима. У односу на неке друге уреднике , које сам виђао по медијима, Захарије је био заиста потпуно, можда би било најбоље рећи, педагошки настројен према својим сарадницима. Било је лепо радити са њим. Морам признати да једино, није волео неслагање и супротстављено мишљење. Требало је доста енергије да се убеди у нешто ако је мислио да је у праву. Можда смо се и због тога у том пословном смислу, растали. Нисмо имали исте погледе на српску пољопривреду и ја сам заузео неки други курс. Али и поред тога, као личност, у сваком моменту, био је то један драг човек. И остао је, макар у мислима људи који су га мало боље познавали. Драго ми је што сам га видео пар недеља пред смрт. Свест му је била потпуно очувана. Био сам уверен да ће се опоравити. Био је разочаран у политику и све оно што се догодило. Али опет , пун живота и са идејом шта ће радити сутра. Невероватан човек. Тако ћу га и памтити.
У пољопривреди увек има проблема. Шта је проблем да се ова област реши системски када је реч о Србији?
- Нажалост нисам оптимиста да ће икад доћи до било чега што је и налик на системско решење. Шанса је пропуштена. Сада можемо да причамо о земљишном максимуму о томе да је приватизација била лоповска, да је државна земља покрадена и слично – међутим , догодило се! Људи који су се обогатили, тада, сада контролишу политичаре у Србији и пишу законе. Тако да тај посао је завршен. Сада можемо само да покушамо да ствари буду колико толико праведније. Морамо да се боримо. Како то рече један мој познаник Израелац, када смо путовали по Западној обали „Ово никад неће бити Швајцарска.“ . Неће бити ни Србија, али то не значи да треба да одустанемо ...
Који су то главни приоритети када говоримо о решавању проблема у пољопривреди?
- Главни приоритет, мени је да народу објасним шта се СТВАРНО дешава, а из тога следе решења. Решење је да се заштити домаћа производња , одустане од приступања СТО, успори процес приступања ЕУ и много тога још што нико неће сада урадити. Битно је да имамо добре законе и да их поштујемо. Ми имамо лоше законе и не поштујемо их. То никад неће дати резултате. Као ни демагошка прича да Србија треба да буде пољопривредна земља и како цела држава треба да живи од пољопривреде. То је тотална глупост. Етиопија живи од пољопривреде и експлоатације руда. Нико не треба да очекује од сељака или пољопривреде као гране привреде да решава то што имамо толики велики вишак запослених у државној управи, толико пензионера, то што млади напуштају Србију ... и при томе да решава, а да је све против нас, пољопривредника.
Колико држава стварно има слуха за пољопривредника?
- Држава мора да преко пољопривреде води и економску и социјалну политику. Србија мора да има 500.000 домаћина, а не 499.000 социјалних случајева, ка чему идемо. О томе би могло да се пуно прича – како смо уопште доспели овде. Али с друге стране, држава то смо – ми. Само то народ још није схватио. У Србији не постоји диктатура, није било државног удара и поред тога што га је Пинк најавио. Дакле у Србији постоји демократски изабрана власт која представља грађане. Народ и сељаци су одлучили и тако је - како је.
А, зашто нема?
- Не кажем да нема. Само је питање према коме има мало више а према коме мало мање. Како би то требало да изгледа просечан пољопривредник, сточар, воћар? Али оно што на пример кажем и тврдим је - нема разлога да се радујемо доласку „Тениса“ у Србију. Једном приликом то ћу и објаснити. Међутим, као што сам рекао, народ сам бира. Нека Петар Петровић, бира неког ко њему одговара нека „Тенис“ бира неког ко њему одговара, па нек се договоре.
Какво је Ваше мишљење о контраверзном Закону о пољопривредном земљишту?
- Моје мишљење могу да вам кажем само ако га у целости објавите, а оно гласи : „Лопови који су били су направили такав систем да је недовољан број људи имао користи од државног земљишта а неки њихови пријатељи су могли да се обогате – они који су дошли после њих су то искористили да направе систем у којем ће још мањи број људи имати користи и у којем ће се њихови пријатељи још више обогатити“. Државну земљу никако не треба продавати. Пардон, не би требало, с обзиром да ће по новом закону бити продавана. Државно земљиште би требало да буде ресурс који би свима требало да пружи шансу. То се није догодило ни током влада свих многобројних пре ове Владе, али није ни током ове. Но, шта је ту је. Када дође до продаје тих 20 хектара по газдинству треба то искористи.
Буџет града Шапца за пољопривреду је 150 одсто већи него што је то био случај 2014. године. Из тог буџета финансирају се многе субвенције које се тичу воћарства, сточарства, пчеларства. Више од 1.500 пољопривредних домаћинстава са територије Шапца је до сада користило ове субвенције. Може ли овако опредељење да буде путоказ и другима?
- Видим, избори долазе. Али нека, ја сам за то да, када неко нешто добро уради, то треба и да се чује. Добро је што је буџет повећан, али један град не може да реши питања која се тичу „крупнијих ствари“. На пример Шабац ће те дати људима паре да направе свињце, а они никад неће моћи да конкуретно тове свиње због републичких прописа, уговора са ЕУ, уговора са СТО и слично. Лепо је што је град дао новац за пољопривреду, али то неће решити глобалне проблеме. Али у сваком случају, то је позитивно.
ЗАХАРИЈЕВИ АФОРИЗМИ
- Догодило се једном да идемо тако у нека полузаборављена села, нажалост, старим путевима и одједном Захарије каже – „Видиш, овде је била јавна кућа.“ Ја га наравно озбиљно питам „Откуд знате Захарије, да ли сте користили ... услуге“. На шта он одговара „Ја – никако - ја нит’ сам плаћао нит’ су ме плаћали ! “Оно што сам сигуран је да је веома волео своју породицу. Поготову своју супругу. Не кажем да је био „јагње“ што се тиче љубави. Ево још једног афоризма , говори Захарије „И тако , кажем ја мојој Љиљани , јели Љиљо , могу ли ја када завршим домаћи задатак да идем да се играм на улицу са другом децом?“. Наравно алудира на то да када заврши брачне дужности поставља питање да ли може да добије „вољно“, међутим, то је само афоризам, а са великом нежношћу је говорио о њој. Нажалост нисам упознао ниједног његовог сина али сам чуо од заједничких пријатеља да је Давид, био лаф у сваком смислу речи. Волео је своју унуку и унука. И посебно се поносио Тамаром, са којом се често расправљао.
- Радити са њим је било непоновљиво. Захарије је био човек невероватног шарма, снаге и енергије. Не кажем да је све што је радио било добро и савршено, али је он као личност био, невероватан и сјајан. Човек који је један у милион. Могао бих сатима да говорим о догодовштинама које сам са њим проживео. И у сваком случају био је фантастичан човек. Није имао неко велико формално образовање, али је читао, читао, заиста разне ствари и тешке и лаке. Био је ерудита у правом смислу те речи. Говорио је језике које никад формално није учио, енглески, француски, румунски, италијански, руски. Не савршено сваки, али невероватно их је брзо и лако учио. И, имао је природан таленат, умеће да говори, то је успео да искористи и споји са послом. Није се плашио много ствари. Не сећам се ни једне посебно. Био је доста неустрашив. „Пет пара“ није давао за неке ауторитете, поготову политичаре, ваљда их је добро и познавао. Али ни институције га нису много „додиривале“, црква, партија, идеологија. Није робовао ником. Можда се плашио смрти у неком широм смислу. Није волео сахране. Волео је друштво, песму. У суштини био је весео човек. Имао је доста личних несрећа, породичних. Понекад је прекоревао самог себе због тога, мада суштински , мислим да није имао разлога. Дакле, Захарије је био једна психички, духовно, богата личност која је и мене доста , својим утицајем изменила, научила животу, обогатила у неком спирутуалном смислу. Заправо, променио је пуно људи око себе. Није Захарије био „безгрешан“ али је био један у милион и искрено добар човек. Неки су то и злоупотребили. У сваком случају, поносан сам што сам га познавао и радио са њим. Било је то „једном у животу“ искуство.
Колико је било “тешко” радити са њим?
- Зависи како гледате на то али углавном рад са њим је био све сем тежак. Био је веома „очински“ расположен али ценио је рад. Волео је да штити људе са којима је радио и да се стара о њима. У односу на неке друге уреднике , које сам виђао по медијима, Захарије је био заиста потпуно, можда би било најбоље рећи, педагошки настројен према својим сарадницима. Било је лепо радити са њим. Морам признати да једино, није волео неслагање и супротстављено мишљење. Требало је доста енергије да се убеди у нешто ако је мислио да је у праву. Можда смо се и због тога у том пословном смислу, растали. Нисмо имали исте погледе на српску пољопривреду и ја сам заузео неки други курс. Али и поред тога, као личност, у сваком моменту, био је то један драг човек. И остао је, макар у мислима људи који су га мало боље познавали. Драго ми је што сам га видео пар недеља пред смрт. Свест му је била потпуно очувана. Био сам уверен да ће се опоравити. Био је разочаран у политику и све оно што се догодило. Али опет , пун живота и са идејом шта ће радити сутра. Невероватан човек. Тако ћу га и памтити.
У пољопривреди увек има проблема. Шта је проблем да се ова област реши системски када је реч о Србији?
- Нажалост нисам оптимиста да ће икад доћи до било чега што је и налик на системско решење. Шанса је пропуштена. Сада можемо да причамо о земљишном максимуму о томе да је приватизација била лоповска, да је државна земља покрадена и слично – међутим , догодило се! Људи који су се обогатили, тада, сада контролишу политичаре у Србији и пишу законе. Тако да тај посао је завршен. Сада можемо само да покушамо да ствари буду колико толико праведније. Морамо да се боримо. Како то рече један мој познаник Израелац, када смо путовали по Западној обали „Ово никад неће бити Швајцарска.“ . Неће бити ни Србија, али то не значи да треба да одустанемо ...
Који су то главни приоритети када говоримо о решавању проблема у пољопривреди?
- Главни приоритет, мени је да народу објасним шта се СТВАРНО дешава, а из тога следе решења. Решење је да се заштити домаћа производња , одустане од приступања СТО, успори процес приступања ЕУ и много тога још што нико неће сада урадити. Битно је да имамо добре законе и да их поштујемо. Ми имамо лоше законе и не поштујемо их. То никад неће дати резултате. Као ни демагошка прича да Србија треба да буде пољопривредна земља и како цела држава треба да живи од пољопривреде. То је тотална глупост. Етиопија живи од пољопривреде и експлоатације руда. Нико не треба да очекује од сељака или пољопривреде као гране привреде да решава то што имамо толики велики вишак запослених у државној управи, толико пензионера, то што млади напуштају Србију ... и при томе да решава, а да је све против нас, пољопривредника.
Колико држава стварно има слуха за пољопривредника?
- Држава мора да преко пољопривреде води и економску и социјалну политику. Србија мора да има 500.000 домаћина, а не 499.000 социјалних случајева, ка чему идемо. О томе би могло да се пуно прича – како смо уопште доспели овде. Али с друге стране, држава то смо – ми. Само то народ још није схватио. У Србији не постоји диктатура, није било државног удара и поред тога што га је Пинк најавио. Дакле у Србији постоји демократски изабрана власт која представља грађане. Народ и сељаци су одлучили и тако је - како је.
А, зашто нема?
- Не кажем да нема. Само је питање према коме има мало више а према коме мало мање. Како би то требало да изгледа просечан пољопривредник, сточар, воћар? Али оно што на пример кажем и тврдим је - нема разлога да се радујемо доласку „Тениса“ у Србију. Једном приликом то ћу и објаснити. Међутим, као што сам рекао, народ сам бира. Нека Петар Петровић, бира неког ко њему одговара нека „Тенис“ бира неког ко њему одговара, па нек се договоре.
Какво је Ваше мишљење о контраверзном Закону о пољопривредном земљишту?
- Моје мишљење могу да вам кажем само ако га у целости објавите, а оно гласи : „Лопови који су били су направили такав систем да је недовољан број људи имао користи од државног земљишта а неки њихови пријатељи су могли да се обогате – они који су дошли после њих су то искористили да направе систем у којем ће још мањи број људи имати користи и у којем ће се њихови пријатељи још више обогатити“. Државну земљу никако не треба продавати. Пардон, не би требало, с обзиром да ће по новом закону бити продавана. Државно земљиште би требало да буде ресурс који би свима требало да пружи шансу. То се није догодило ни током влада свих многобројних пре ове Владе, али није ни током ове. Но, шта је ту је. Када дође до продаје тих 20 хектара по газдинству треба то искористи.
Буџет града Шапца за пољопривреду је 150 одсто већи него што је то био случај 2014. године. Из тог буџета финансирају се многе субвенције које се тичу воћарства, сточарства, пчеларства. Више од 1.500 пољопривредних домаћинстава са територије Шапца је до сада користило ове субвенције. Може ли овако опредељење да буде путоказ и другима?
- Видим, избори долазе. Али нека, ја сам за то да, када неко нешто добро уради, то треба и да се чује. Добро је што је буџет повећан, али један град не може да реши питања која се тичу „крупнијих ствари“. На пример Шабац ће те дати људима паре да направе свињце, а они никад неће моћи да конкуретно тове свиње због републичких прописа, уговора са ЕУ, уговора са СТО и слично. Лепо је што је град дао новац за пољопривреду, али то неће решити глобалне проблеме. Али у сваком случају, то је позитивно.
ЗАХАРИЈЕВИ АФОРИЗМИ
- Догодило се једном да идемо тако у нека полузаборављена села, нажалост, старим путевима и одједном Захарије каже – „Видиш, овде је била јавна кућа.“ Ја га наравно озбиљно питам „Откуд знате Захарије, да ли сте користили ... услуге“. На шта он одговара „Ја – никако - ја нит’ сам плаћао нит’ су ме плаћали ! “Оно што сам сигуран је да је веома волео своју породицу. Поготову своју супругу. Не кажем да је био „јагње“ што се тиче љубави. Ево још једног афоризма , говори Захарије „И тако , кажем ја мојој Љиљани , јели Љиљо , могу ли ја када завршим домаћи задатак да идем да се играм на улицу са другом децом?“. Наравно алудира на то да када заврши брачне дужности поставља питање да ли може да добије „вољно“, међутим, то је само афоризам, а са великом нежношћу је говорио о њој. Нажалост нисам упознао ниједног његовог сина али сам чуо од заједничких пријатеља да је Давид, био лаф у сваком смислу речи. Волео је своју унуку и унука. И посебно се поносио Тамаром, са којом се често расправљао.
Н.К.
Најновији број
18. април 2024.
