ПРЕДАЊА КОЈА НЕ БЛЕДЕ
ЂУРЂА
Путујући подно Влашића по причу коју нам је понудио старина у жељи да се не заборави предање које све мање људи памти. Снег који је личио на старе зиме учинио се аутору ових редова добар увод у причу.
Али авај, старина се ту насмеја и рече да је прича коју ће нам даровати баш из зиме која је имала преко метар снега и била она народска, цича зима да дрво у шуми пуца од студени. И тако поче прича у старом вајату уз сатлик домаће и стару лулу наслеђену од ђеда Солунца.
- У селу недалеко одавде у дане пред Први велики рат живела сиротиња расута по бреговима. Један од њих надничар имао чељади за дику, ни мање ни више него десет. Пет ћери и исто толико синова. Али најлепша међу њима била Ђурђа рођена на Ђурђевдан песнаест лета раније. Заносног стаса, тужних плавих очију, осмеха за мелем и румени по којој су се сиротињске ћери познавале. Просаца било за дан сваки али већ постарији отац све одбијао док од среског богаташа не стиже понуда да му у дом Ђурђа дође и здраве наследнике роди а, блага је имао на товаре. Довољно да се старина замисли и заруке су пале. А свадба је уз руковање заказана за Ускрс.
Била су то времена када је очева реч била светиња а, мати која је знала да је бегенисана од сиротињског сина јединца чија је мати умрла на порођају, Недељка, рођеном баш на Ускрс није смела реч рећи. Сазнала и Ђурђа и сузама залила сваки корак до бунара подно брега где се виђала са несуђеним ђувегијом. Плакали су и грлили се а, она рече да ће пре умрети него отићи за постаријег момка. Грлила је руком дукат који јој је Недељко даровао а, који је припадао његовој мајци, снахи намењен. Од оца га је вешто крила.
- Браћа су од оца добила задужење да чувају сестру која је све теже налазила прилику да се види са Недељком. Снегови су се низали и на једном од виђења док је погледом пратила свог Недељка, реши да остане и студени преда и тело и душу, зборио старина. Тек мало се напио домаће и почео пунити лулу старим дуваном.
И док је попут паукове у углу старинске собе, расла мрежа нестрпљења старина после густог облака дима настави.
- Сестра никако да се врати са водом и браћа кренуше по њу. Затекоше је беживотну са дукатом у руци. Похиташе кући. Убрзо село се тискало уз Ђурђу која је на одру била једино без руменила. Лепа за неверовати, накашља се стари и рече да су тако тврдиле старине и преда се раму тих дана.
- Плакало је и младо и старо а, у неко доба појави се и Недељко. Плакао је уз своју несуђену а мајка је крадом на прса несрећне девојке ставила дукат. У неко доба осташе сами Ђурђа и Недељко и док је он плакао зрачак сунца са дуката настави пут до образа прелепе беживотне Ђурђе. Недељко одлутао у присећања сузних очију не примети да се румен поче враћати у образе и убрзо Ђурђа оживе. Сви одреда су се крстили и захваљивали Господу а, отац посла глас богаташу да су заруке прекинуте и да је даје Недељку, како је Бог реко. Те године Ускрс и Ђурђевдан падоше у исти дан па би свечано као у бајци, али истина жива, поглади брке старина.
И ту наста тајац. Шта би даље одјекивало тишином а старина је учини и дужом и тишом па замишљено ослоњен о штап доврши своју причу.
- Било је тада чуда мноштво. Те оваквих те онаквих. Ђурђа је својом лепотом и добротом салужила. Е сад шта беше даље. Као на сокаку постоје на раскршћу два пута. По једном имали су пуно деце и живели дуго и срећно. Слика са венчања на Ускрс красила им славску одају. По другој регрутоваше Недељка који у том рату погибе од залуталог метка. Остави Ђурђу са три малена сина. Преуда се лепота удовица баш за сина богаташа којем подари пород, али и дочека дубоку старост ни за трен се не одричући Недељковог дуката иако је блага имала на претек.
И ту понуди ракију и уз смех рече.
- Који је крај лепши годинама слушам. Ђурђа је у кочијама старости позне отишла на небеске стазе. Са собом је однела свој дукат и оставила богатство што Недељкове што деце са богаташевим сином баш десет. А ни цела зима попут ове нема укупно студени колико само дан оних зима. И да не заборавим, лепота као Ђурђа подно Влашића се више није родила. Нити хоће година ми, уз своју лулу оста старина у вајату вршњаку векова.
Тек да се не заборави...
Али авај, старина се ту насмеја и рече да је прича коју ће нам даровати баш из зиме која је имала преко метар снега и била она народска, цича зима да дрво у шуми пуца од студени. И тако поче прича у старом вајату уз сатлик домаће и стару лулу наслеђену од ђеда Солунца.
- У селу недалеко одавде у дане пред Први велики рат живела сиротиња расута по бреговима. Један од њих надничар имао чељади за дику, ни мање ни више него десет. Пет ћери и исто толико синова. Али најлепша међу њима била Ђурђа рођена на Ђурђевдан песнаест лета раније. Заносног стаса, тужних плавих очију, осмеха за мелем и румени по којој су се сиротињске ћери познавале. Просаца било за дан сваки али већ постарији отац све одбијао док од среског богаташа не стиже понуда да му у дом Ђурђа дође и здраве наследнике роди а, блага је имао на товаре. Довољно да се старина замисли и заруке су пале. А свадба је уз руковање заказана за Ускрс.
Била су то времена када је очева реч била светиња а, мати која је знала да је бегенисана од сиротињског сина јединца чија је мати умрла на порођају, Недељка, рођеном баш на Ускрс није смела реч рећи. Сазнала и Ђурђа и сузама залила сваки корак до бунара подно брега где се виђала са несуђеним ђувегијом. Плакали су и грлили се а, она рече да ће пре умрети него отићи за постаријег момка. Грлила је руком дукат који јој је Недељко даровао а, који је припадао његовој мајци, снахи намењен. Од оца га је вешто крила.
- Браћа су од оца добила задужење да чувају сестру која је све теже налазила прилику да се види са Недељком. Снегови су се низали и на једном од виђења док је погледом пратила свог Недељка, реши да остане и студени преда и тело и душу, зборио старина. Тек мало се напио домаће и почео пунити лулу старим дуваном.
И док је попут паукове у углу старинске собе, расла мрежа нестрпљења старина после густог облака дима настави.
- Сестра никако да се врати са водом и браћа кренуше по њу. Затекоше је беживотну са дукатом у руци. Похиташе кући. Убрзо село се тискало уз Ђурђу која је на одру била једино без руменила. Лепа за неверовати, накашља се стари и рече да су тако тврдиле старине и преда се раму тих дана.
- Плакало је и младо и старо а, у неко доба појави се и Недељко. Плакао је уз своју несуђену а мајка је крадом на прса несрећне девојке ставила дукат. У неко доба осташе сами Ђурђа и Недељко и док је он плакао зрачак сунца са дуката настави пут до образа прелепе беживотне Ђурђе. Недељко одлутао у присећања сузних очију не примети да се румен поче враћати у образе и убрзо Ђурђа оживе. Сви одреда су се крстили и захваљивали Господу а, отац посла глас богаташу да су заруке прекинуте и да је даје Недељку, како је Бог реко. Те године Ускрс и Ђурђевдан падоше у исти дан па би свечано као у бајци, али истина жива, поглади брке старина.
И ту наста тајац. Шта би даље одјекивало тишином а старина је учини и дужом и тишом па замишљено ослоњен о штап доврши своју причу.
- Било је тада чуда мноштво. Те оваквих те онаквих. Ђурђа је својом лепотом и добротом салужила. Е сад шта беше даље. Као на сокаку постоје на раскршћу два пута. По једном имали су пуно деце и живели дуго и срећно. Слика са венчања на Ускрс красила им славску одају. По другој регрутоваше Недељка који у том рату погибе од залуталог метка. Остави Ђурђу са три малена сина. Преуда се лепота удовица баш за сина богаташа којем подари пород, али и дочека дубоку старост ни за трен се не одричући Недељковог дуката иако је блага имала на претек.
И ту понуди ракију и уз смех рече.
- Који је крај лепши годинама слушам. Ђурђа је у кочијама старости позне отишла на небеске стазе. Са собом је однела свој дукат и оставила богатство што Недељкове што деце са богаташевим сином баш десет. А ни цела зима попут ове нема укупно студени колико само дан оних зима. И да не заборавим, лепота као Ђурђа подно Влашића се више није родила. Нити хоће година ми, уз своју лулу оста старина у вајату вршњаку векова.
Тек да се не заборави...
С. Косанић
Најновији број
18. април 2024.
