РАЗГОВОР - ДАВИД РАШИЋ, ШАБАЧКИ РУКОМЕТАШ
Жал за репрезентацијом
После споразумног раскида уговора са Бешикташом, Давид Рашић је у потрази за новим клубом. Тренира индивидуално и преговара са новим екипама. Ужива са најближима у Шапцу, а кроз разговор за наш лист осврнуо се на своју инострану каријеру, али и изнео своје виђење новог неуспеха репрезентације.
Почињемо од најактуелнијег. Какав је твој тренутни статус?
- После две и по године у Бешикташу, споразумно смо се разишли. Тренутно преговарам са три инострана клуба и надам се да ћу ускоро потписати нови уговор са неком од њих. Од доласка кући радим свакодневно индивидуално, тренираћу и са Металопластиком и верујем да ћу се брзо, што се спремности тиче, уклопити у нови колектив.
Иза тебе је резултатски врло успешан период у Бешикташу. Какве утиске ти носиш из Истанбула?
- Резултатски могу говорити само у суперлативима. За две и по сезоне смо били два пута прваци, освојили два Купа Турске и два Супер купа. Две сезоне сам проглашен за најбољег левог бека лиге. Увек смо играли у Европи, а иако сама лига није много јака, врло је занимљива. Има четири, пет уједначених екипа на врху.
Иако немају значајнијих резултата на међународној сцени, попут других спортова, Турци много улажу и у рукомет?
- Улагања су озбиљна, из године у годину све већа. Јесу спортска, али нису рукометна нација, за сада. Мислим да, пре свега, организационо заостају за фудбалом и кошарком, али не много. Уколико доведу неколико иностраних тренера у клубове, можда и репрезентацију, биће значајнији фактор и на међународним такмичењима.
Шта ову земљу чини посебном и шта привлачи велики број наших спортиста да оду тамо и остану релативно дуго?
- Слични су нама по менталитету и лако се људи одавде привикну на живот у Турској. Они имају поверења у нас, имамо спортске представнике у буквално свим колективним спортовима, а наравно, велика су улагања, поштују своје обавезе и пружају све услове за рад и развој.
Слична је ситуација и у Израелу, где си такође наступао?
- Израелски рукомет је много унапредио наш тренер и њихов досадашњи селектор, Ђукић. Репрезентација је побеђивала Црну Гору, играла егал против нас и против Немаца и свакако иду у добром правцу. Клупски рукомет такође напредује, покушавају да следе рад кошаркашких екипа/секција. Улажу много, као и у Турској, али имају правило да могу само два странца наступати за један клуб и то је оно што их, по мом мишљењу, ограничава јер немају још толико квалитетних домаћих рукометаша да би могли парирати тимовима у Лиги шампиона и Купу ЕХФ.
Израел и Турска су државе са великим ривалитетима међу клубовима, где навијачи праве сјајну атмосферу, бар у популарнијим спортовима. Да ли је тако и рукомету?
- Апсолутно. Наступао сам за „Макаби“ и „Бешикташ“, две секција популарних спортских друштава. Борили смо се за трофеје, навијачи су пратили све спортове и дербији су били „ватрени“ попут фудбалских. У Турској је нешто мања посета била у домаћем првенству, али у Лиги шампиона и Купу ЕХФ било је невероватно. Хала крцата, 15.000 гледалаца, а навијање такво да децибели спречавају и сопствене мисли да се чују. Ипак, у последњој сезони, менаџмент Бешикташа уопште није рекламирао мечеве рукометаша, те је било ситуација да нас у ЛШ гледа тек неколико стотина људи. Велики пропуст, заиста не знам разлог.
Имао си искуство играња и у Шпанији, где рукомет има дужу традицију и неупоредиво веће резултате?
- Економска криза је много утицала на клупски рукомет у Шпанији, што се екипа које нису међу најбољима тиче. Мој бивши клуб „Портланд Сан Антонио“, некадашњи првак Европе, нажалост се угасио због финансија. У те две године када сам наступао тамо, АСОБАЛ лига је била раме уз раме са Бундеслигом. Тамо постоји рукометна култура, хале су пуне, припрема утакмица је јако детаљна, публика познаје рукомет, зна када да направи притисак, када да пружи подршку и то ме подсетило на Шабац. У Шпанији се, у том периоду, играо најлепши рукомет у Европи. Од срца се надам да ће лига доћи на некадашњи ниво и јако бих волео да поново заиграм на Иберијском полуострву.
Која држава је најлепша за живот?
- Релативно брзо сам се привикао на живот у све три државе. Свака има својих предности. Шпанија је можда најлепша, Израел има најлепшу климу и плаже, Истанбул је највећи од градова, али то доноси и велике гужве у саобраћају што много отежаваа планирање времена. Ипак, ако бих бирао, то је свакако Памплона (Шпанија). Дивни људи, леп град, богато културно наслеђе, начин живота сличан нашем у сваком погледу.
Постоји ли нешто за чим жалиш у досадашњој каријери?
- Наравно. Жао ми је што се то десило са рукометом у Шпанији. Желео сам да останем дуже тамо, било је преговора са неколико екипа, али су просто финансије биле те које су ме одвеле даље. Остаје жал за сениорском репрезентативном каријером. Неколико година сам био близу великих такмичења, али сам прецртаван са списка у последњем кругу скраћивања. Посебно ми је криво што нисам наступао на Првенству 2012. у Београду. Не могу ни да прежалим медаљу са јунирима ондашње СЦГна ЕП у Инсбруку. Били смо доминантни, први фаворити за титулу, а онда су уследиле повреде неколико важних играча и завршили смо на 4. месту.
Од недавно си и отац. Шта породица и брак мењају у животу професионалног спортисте?
- Син Викотр је ту, а Боже здравља, од маја, бићемо богатији за још једног члана наше породице. То је осећај који се тешко може описати. Постанете још одговорнији, али и знате да какав год да сте дан имали, неко вас чека кући, неко ко вам увек поправља расположење. Они ми дају неопходну снагу и енергију за све.
Репрезентација Србије је доживела још један фијаско на великим такмичењима. Испали смо поново у првом кругу?
- Често говоримо да смо „близу“, да нам „мало фали“, но реалност је да ми испадамо на самом почетку, а дешава се и да се не квалификујемо. Тешко је рећи „где шкрипи“, али мислим да нам треба план и генерација која ће се форсирати и подржавати неколико година без обзира на резултате. Не сме се стално мењати селектор, играчи, то не води ничему. У последњих 15 година, уз изузетак Београда, нисмо били ни близу медаље. Имамо квалитет за више.
Почињемо од најактуелнијег. Какав је твој тренутни статус?
- После две и по године у Бешикташу, споразумно смо се разишли. Тренутно преговарам са три инострана клуба и надам се да ћу ускоро потписати нови уговор са неком од њих. Од доласка кући радим свакодневно индивидуално, тренираћу и са Металопластиком и верујем да ћу се брзо, што се спремности тиче, уклопити у нови колектив.
Иза тебе је резултатски врло успешан период у Бешикташу. Какве утиске ти носиш из Истанбула?
- Резултатски могу говорити само у суперлативима. За две и по сезоне смо били два пута прваци, освојили два Купа Турске и два Супер купа. Две сезоне сам проглашен за најбољег левог бека лиге. Увек смо играли у Европи, а иако сама лига није много јака, врло је занимљива. Има четири, пет уједначених екипа на врху.
Иако немају значајнијих резултата на међународној сцени, попут других спортова, Турци много улажу и у рукомет?
- Улагања су озбиљна, из године у годину све већа. Јесу спортска, али нису рукометна нација, за сада. Мислим да, пре свега, организационо заостају за фудбалом и кошарком, али не много. Уколико доведу неколико иностраних тренера у клубове, можда и репрезентацију, биће значајнији фактор и на међународним такмичењима.
Шта ову земљу чини посебном и шта привлачи велики број наших спортиста да оду тамо и остану релативно дуго?
- Слични су нама по менталитету и лако се људи одавде привикну на живот у Турској. Они имају поверења у нас, имамо спортске представнике у буквално свим колективним спортовима, а наравно, велика су улагања, поштују своје обавезе и пружају све услове за рад и развој.
Слична је ситуација и у Израелу, где си такође наступао?
- Израелски рукомет је много унапредио наш тренер и њихов досадашњи селектор, Ђукић. Репрезентација је побеђивала Црну Гору, играла егал против нас и против Немаца и свакако иду у добром правцу. Клупски рукомет такође напредује, покушавају да следе рад кошаркашких екипа/секција. Улажу много, као и у Турској, али имају правило да могу само два странца наступати за један клуб и то је оно што их, по мом мишљењу, ограничава јер немају још толико квалитетних домаћих рукометаша да би могли парирати тимовима у Лиги шампиона и Купу ЕХФ.
Израел и Турска су државе са великим ривалитетима међу клубовима, где навијачи праве сјајну атмосферу, бар у популарнијим спортовима. Да ли је тако и рукомету?
- Апсолутно. Наступао сам за „Макаби“ и „Бешикташ“, две секција популарних спортских друштава. Борили смо се за трофеје, навијачи су пратили све спортове и дербији су били „ватрени“ попут фудбалских. У Турској је нешто мања посета била у домаћем првенству, али у Лиги шампиона и Купу ЕХФ било је невероватно. Хала крцата, 15.000 гледалаца, а навијање такво да децибели спречавају и сопствене мисли да се чују. Ипак, у последњој сезони, менаџмент Бешикташа уопште није рекламирао мечеве рукометаша, те је било ситуација да нас у ЛШ гледа тек неколико стотина људи. Велики пропуст, заиста не знам разлог.
Имао си искуство играња и у Шпанији, где рукомет има дужу традицију и неупоредиво веће резултате?
- Економска криза је много утицала на клупски рукомет у Шпанији, што се екипа које нису међу најбољима тиче. Мој бивши клуб „Портланд Сан Антонио“, некадашњи првак Европе, нажалост се угасио због финансија. У те две године када сам наступао тамо, АСОБАЛ лига је била раме уз раме са Бундеслигом. Тамо постоји рукометна култура, хале су пуне, припрема утакмица је јако детаљна, публика познаје рукомет, зна када да направи притисак, када да пружи подршку и то ме подсетило на Шабац. У Шпанији се, у том периоду, играо најлепши рукомет у Европи. Од срца се надам да ће лига доћи на некадашњи ниво и јако бих волео да поново заиграм на Иберијском полуострву.
Која држава је најлепша за живот?
- Релативно брзо сам се привикао на живот у све три државе. Свака има својих предности. Шпанија је можда најлепша, Израел има најлепшу климу и плаже, Истанбул је највећи од градова, али то доноси и велике гужве у саобраћају што много отежаваа планирање времена. Ипак, ако бих бирао, то је свакако Памплона (Шпанија). Дивни људи, леп град, богато културно наслеђе, начин живота сличан нашем у сваком погледу.
Постоји ли нешто за чим жалиш у досадашњој каријери?
- Наравно. Жао ми је што се то десило са рукометом у Шпанији. Желео сам да останем дуже тамо, било је преговора са неколико екипа, али су просто финансије биле те које су ме одвеле даље. Остаје жал за сениорском репрезентативном каријером. Неколико година сам био близу великих такмичења, али сам прецртаван са списка у последњем кругу скраћивања. Посебно ми је криво што нисам наступао на Првенству 2012. у Београду. Не могу ни да прежалим медаљу са јунирима ондашње СЦГна ЕП у Инсбруку. Били смо доминантни, први фаворити за титулу, а онда су уследиле повреде неколико важних играча и завршили смо на 4. месту.
Од недавно си и отац. Шта породица и брак мењају у животу професионалног спортисте?
- Син Викотр је ту, а Боже здравља, од маја, бићемо богатији за још једног члана наше породице. То је осећај који се тешко може описати. Постанете још одговорнији, али и знате да какав год да сте дан имали, неко вас чека кући, неко ко вам увек поправља расположење. Они ми дају неопходну снагу и енергију за све.
Репрезентација Србије је доживела још један фијаско на великим такмичењима. Испали смо поново у првом кругу?
- Често говоримо да смо „близу“, да нам „мало фали“, но реалност је да ми испадамо на самом почетку, а дешава се и да се не квалификујемо. Тешко је рећи „где шкрипи“, али мислим да нам треба план и генерација која ће се форсирати и подржавати неколико година без обзира на резултате. Не сме се стално мењати селектор, играчи, то не води ничему. У последњих 15 година, уз изузетак Београда, нисмо били ни близу медаље. Имамо квалитет за више.
Д. Благојевић
Најновији број
18. април 2024.
