АЛЕКСАНДРА РАШЕВИЋ, ВИШИ КУСТОС ЕТНОЛОГ О СТАЛНОЈ ПОСТАВЦИ НАРОДНИХ НОШЊА У ШАБАЧКОМ МУЗЕЈУ
ЈЕЛЕЦИ ИЗ СТАРИХ ШКРИЊА
У колу углавном мање-више добре копије, а оригинале све теже наћи. Некада мерило отмености куће. Асоцијација на вашар, а ношене углавном у свечаним приликама
Понуда старих народних ношњи била је врло оскудна, а чувају их брижљиво у старим шкрињама или каквим дрвеним коферима, углавном старија лица, каже Александра Рашевић, виши кустос етнолог шабачког музеја, која знатижељницима, најчешће ученицима шабачких школа објашњава сав раскош народних ношњи с краја 19. и почетка 20. века у Мачви, Поцерини и Јадру. То је део сталне поставке градског музеја кога све чешће посећују грађани љубитељи старина.
Цена није била проблем
Најчешће старије жене у забитим селима још чувају народне ношње, скоро “као очи у глави“ и заветују своје наследнике да их у њима сахрањују. Тако заувек нестају стари јелеци кецеље или кошуље, а оно што је преостало озбиљније је оштећено.
- Новац није био проблем. Били смо спремни да платимо колико траже, али ти ретки “заостали“ примерци јелека, скута, прегача, речју женске, као и панталона, кошуља или чарапа, мушке народне ношње карактеристичне у нашем крају на раскршћу 19. и 20. века су у јако лошем стању. Рестаурација би била изузетно скупа, истиче Александра.
Без обзира на све успели су да прикупе доста вредних експоната и попуне све витрине прво примерцима женске, а потом и мушке народне ношње. Отуда не чуди велико узбуђење и знатижеља бројних посетилаца музеја који често посебно долазе да виде баш овај део.
- Моји унука Софија и унук Андреј су пуни утисака који ће верујем пренети својим вршњацима у Холандији, где су ми деца на привременом раду, каже пензионисана здравствена радница Јелица Поповић из Шапца, коју смо затекли у разгледању експоната.
Доста копија
- Дуго се бавимо послом реконструкције ових старих одевних предмета, који из наше радње излазе скоро верни оригиналу. Има нас пет-шест радњи у Србији. Супруг Раде је абаџија и добро сарађује са једним терзијом из Врања. Имамо искусне и вредне ткаље и везиље. И ја сам из занатлијске породице и добро познајем посао. Наше честе муштерије су представници Културно-уметничких друштава, а има ту и доста индивидуалних купаца. Робу пласирамо и на разним манифестацијама по Србији, где смо освајали и бројна признања, каже Јелица Петрић из Богатића, која са мужем води предузеће “Петрић“ за израду народних ношњи.
Пример Петрића није усамљен али копије народних ношњи су мање-више верне оригиналу.
С друге стране вредност тих старих, ретких примерака је изузетна. Некада се и богатство једне куће мерило народним ношњама које су ношене само у свечаним приликама, на свадби, вашару... Дешавало се да поједини домаћини продају “краву за либаду“ додаје Александрина сарадница Весна Тодоровић, која је издала малу књигу “Терзије златна жица везилица“, истражујући ову тему. У сваком случају доста је примера који сведоче о вредности ове ношње које више скоро и да нема, осим у музеју, као ова у Шапцу.
Александра Рашевић каже да се и чувени шабачки вашар препознавао по народним ношњама, мада је данас доста тога избледело. У сваком случају лепота народних ношњи је остала и многи долазе у музеј да у томе уживају и присете се старих времена.
Цена није била проблем
Најчешће старије жене у забитим селима још чувају народне ношње, скоро “као очи у глави“ и заветују своје наследнике да их у њима сахрањују. Тако заувек нестају стари јелеци кецеље или кошуље, а оно што је преостало озбиљније је оштећено.
- Новац није био проблем. Били смо спремни да платимо колико траже, али ти ретки “заостали“ примерци јелека, скута, прегача, речју женске, као и панталона, кошуља или чарапа, мушке народне ношње карактеристичне у нашем крају на раскршћу 19. и 20. века су у јако лошем стању. Рестаурација би била изузетно скупа, истиче Александра.
Без обзира на све успели су да прикупе доста вредних експоната и попуне све витрине прво примерцима женске, а потом и мушке народне ношње. Отуда не чуди велико узбуђење и знатижеља бројних посетилаца музеја који често посебно долазе да виде баш овај део.
- Моји унука Софија и унук Андреј су пуни утисака који ће верујем пренети својим вршњацима у Холандији, где су ми деца на привременом раду, каже пензионисана здравствена радница Јелица Поповић из Шапца, коју смо затекли у разгледању експоната.
Доста копија
- Дуго се бавимо послом реконструкције ових старих одевних предмета, који из наше радње излазе скоро верни оригиналу. Има нас пет-шест радњи у Србији. Супруг Раде је абаџија и добро сарађује са једним терзијом из Врања. Имамо искусне и вредне ткаље и везиље. И ја сам из занатлијске породице и добро познајем посао. Наше честе муштерије су представници Културно-уметничких друштава, а има ту и доста индивидуалних купаца. Робу пласирамо и на разним манифестацијама по Србији, где смо освајали и бројна признања, каже Јелица Петрић из Богатића, која са мужем води предузеће “Петрић“ за израду народних ношњи.
Пример Петрића није усамљен али копије народних ношњи су мање-више верне оригиналу.
С друге стране вредност тих старих, ретких примерака је изузетна. Некада се и богатство једне куће мерило народним ношњама које су ношене само у свечаним приликама, на свадби, вашару... Дешавало се да поједини домаћини продају “краву за либаду“ додаје Александрина сарадница Весна Тодоровић, која је издала малу књигу “Терзије златна жица везилица“, истражујући ову тему. У сваком случају доста је примера који сведоче о вредности ове ношње које више скоро и да нема, осим у музеју, као ова у Шапцу.
Александра Рашевић каже да се и чувени шабачки вашар препознавао по народним ношњама, мада је данас доста тога избледело. У сваком случају лепота народних ношњи је остала и многи долазе у музеј да у томе уживају и присете се старих времена.
Љ.Ђукић
Најновији број
18. април 2024.
