РАДОВАН МИРАЗОВИЋ, СЛИКАР ИЗ ШАПЦА
ПОМЕРАЊЕ ГРАНИЦА КРЕАТИВНОСТИ
Петак, двадесеттрећи јул, 2010-те. Крећем у Шабац, код пријатеља, сликара, код Радована Миразовића. Живи у Паризу, а срце га враћа Шапцу.
Природно: одавде је узлетео...
Док возим, сећања ме салећу, нападају. Као да поново улазим у ону страшну ноћ бомбардовања Шапца... Окупила нас је изложба слика и вече поезије. Место наше, моје - Дом омладине у Шапцу.
Када је говорење песама утихнуло, усправио се у углу Радован Миразовић и питао, питао као да се не познајемо: “Да ли би Лолић хтео да каже још једну песму?“ После је доктор Тојић препеченицом “освежио“ и подржао наше окупљање. Остали смо дуго, дуго.
Тада, те горке ноћи у којој ништа у свету нисам разумео, био сам последњи пут, са сликаром Радованом Миразовићем... Сада, нестрпљив, стојим пред вратима његове куће у Шапцу.
Одазвао се испод крошње великог ораховог стабла. По ходу, покретима, изразу радости на лицу, закључујем: још је снажан, здрав, ведар.
Разговарамо уз кафу коју је његова супруга Јасмина послужила. Њихова, већ одрасла деца, живе и раде у Паризу.
Верујем да детињство одређује наш унутрашњи, духовни портрет. Код уметника је то наглашено, препознатљиво. Да ли се и у твом сликарству ово схватање потврђује?
Мислим да неким делом свог бића уметник никад и не излази из детињства. Кад год могу враћем се у родне Милиће. Пре две године, славећи четрдесет година од своје прве самосталне изложбе, урадио сам у холу Дома рудара грандиозно уље на платну 8 х 1,5 метара површине, на којем сам представио панораму Милића. Слика је настала као израз моји осећања према Милићима и детињству тамо проведеном. Чини ми се да ми је четкица миловала сваки пропланак док сам сликао. Још се сећам другара са којима сам се увлачио у букову пиљевину, топлу и меку као мајчина утроба.
Природно: одавде је узлетео...
Док возим, сећања ме салећу, нападају. Као да поново улазим у ону страшну ноћ бомбардовања Шапца... Окупила нас је изложба слика и вече поезије. Место наше, моје - Дом омладине у Шапцу.
Када је говорење песама утихнуло, усправио се у углу Радован Миразовић и питао, питао као да се не познајемо: “Да ли би Лолић хтео да каже још једну песму?“ После је доктор Тојић препеченицом “освежио“ и подржао наше окупљање. Остали смо дуго, дуго.
Тада, те горке ноћи у којој ништа у свету нисам разумео, био сам последњи пут, са сликаром Радованом Миразовићем... Сада, нестрпљив, стојим пред вратима његове куће у Шапцу.
Одазвао се испод крошње великог ораховог стабла. По ходу, покретима, изразу радости на лицу, закључујем: још је снажан, здрав, ведар.
Разговарамо уз кафу коју је његова супруга Јасмина послужила. Њихова, већ одрасла деца, живе и раде у Паризу.
Верујем да детињство одређује наш унутрашњи, духовни портрет. Код уметника је то наглашено, препознатљиво. Да ли се и у твом сликарству ово схватање потврђује?
Мислим да неким делом свог бића уметник никад и не излази из детињства. Кад год могу враћем се у родне Милиће. Пре две године, славећи четрдесет година од своје прве самосталне изложбе, урадио сам у холу Дома рудара грандиозно уље на платну 8 х 1,5 метара површине, на којем сам представио панораму Милића. Слика је настала као израз моји осећања према Милићима и детињству тамо проведеном. Чини ми се да ми је четкица миловала сваки пропланак док сам сликао. Још се сећам другара са којима сам се увлачио у букову пиљевину, топлу и меку као мајчина утроба.
Најновији број
18. април 2024.
