РАДЕНКО ЖУНИЋ - НЕКАД И САД
НЕ ЖИВИМ У ПРОШЛОСТИ
У серији текстова под насловом “Где су, шта раде“ , “Глас Подриња“ доноси приче о људима који су својом делатношћу допринели развоју овог краја (3)
Раденко Жунић, један је од ретких који су пословни пут у Хемијској индустрији “Зорка“, почели у Конструкционом бироу а звршили на месту генералног директор, па у Извршном већу Србије на функцији потпредседника. Кроз године рада, од места техничара, комерцијалног референта и директора тог сектора, до генералног, стицао је знање и искуство, завршио факултет, упознао “Зорку“ и раднике, и све то настојао да примени широм Србије као високи републички функционер задужен за привредни развој. Каријеру је градио привредним успесима а не политичким поенима, у времену које је Србији донело турбуленције фаталне за будући економски, привредни па и општи развој. У свему томе остао је доследан часним схватањима, сарадницима и пријатељима, па због тога био и “неподобан“. Оставку на место потпредсеника Владе Србије поднео је под мотом “не да нећете ви са мном, нећу ја са вама“.
Ортодоксни златиборац, поносан на родни крај, још поносније прича о оцу који је био обалски радник, Раденко је заволео Шабац где се школовао, стекао породицу и у њему остао да и данас, понекад, не радо и без патетике, подсети кад су га неки новинари, понукани такође неким ниско моралним политичарима, стављали на стуб срама. Каже да је поносан на оно што је у “Зорки“ радио и урадио, и вели да је то чинио како је најбоље знао и умео и колико је могао.
У првој години мандата Раденка Жунића, на месту генералног директора, отворена је Фабрика за производњу ПВЦ-а, а три године потом Бели лимови, за које је скоро већи проблем од градње био у обезбеђењу сировина. Тих година изграђена је и Алатница, па погон за прераду лековитог биља и погон за израду рентген филмова у оквиру Фармације. Тада је извршено и енергетско снабдевање, односно урађена гасификација “Зорке“, реконструисана унутрашња инфраструктура као и улица Народних хероја која пролази кроз “Зорку“. У састав ове Хемијске индустрије тада је, у жестокој конкуренцији, са “Кабловима“ и “Трепчом“, ушао рудник “Сува руда“ из Рашке а изграђено је и 160 станова у шабачком насељу Тркалиште и очуване све мере из области друштвеног стандарда.
Причу за “Глас Подриња“ је нерадо прихватио, што због дугогодишње пасивности од јавних наступа а више због већ поменутих писанија која су од његовог живота и рада хтела да направе афере.
Раденко Жунић је рођен у Белој Реци на Златибору, а у Шабац је са породицом доселио 1946. године. На Златибору је почео први разред, завршио га у Шапцу, после осмогодишње школе завршио је средњу техничку, машински одсек а по одслужењу војног рока, педесет девете године, запослио се у “Зорки“. Прво радно место овог машинског техничара било је у Конструкционом бироу да би му после две године предложили да пређе у Комерцијални сектор где је водио увоз опреме и резервних делова, и ту остао неколико година.
- У “Зорки“ је у то време постојао један покрет образовања и школовања. Наравно, није то само била воља појединаца, већ и сама фабрика је у том времену, па и после у оном о којем могу да говорим, имала политику сталне подршке и стимулисања људи да се дошколују. Пуно је ту средстава уложено али је много “Зорка“ тиме добила. Ја сам се уписао на Вишу комерцијалну школу, овде у Шапцу и то завршио. А оно, знате, кад се испењете на брдо неко, ви видите веће брдо, па би сте ишли и до тог другог брда. Ја сам тако наставио на Економском факултету и дипломирао шездесет седме године. Паралелно с тим сам, наравно, радио у “Зорки“. Прво као техничар у “Конструкционом“ па референт, горе, у Комерцијалном сектору, па сам после био ту, како то иде самостални референт, па шеф пословнице... Прошао сам те етапе.
Да ли је тада била пракса да се прође кроз разне секторе ради стицања искуства?
- Како да не, право да вам кажем, ја сам то увек после говорио сарадницима, ама бре људи, кад си директор нечега мораш бар за неку област да будеш стручан, не можеш за све, али у једној области мора да си одличан, јер од тога ћеш можда да живиш, не да си директор, већ финансијски стручњак, комерцијалиста, стручњак за производњу вештачких ђубрива или цинка... И то се показало добрим. Ја мислим да је у “Зорки“ постојала та добра пракса, човек сам себе изграђује, а онда се ту радило интердисциплинарно, сарађујете не само са онима који исто мисле и исто знају као ви, него и са људима друге струке, размењујете искуства, и то је вишеструко свима користило.
После, мислим да је то била шездесет пета година, биле су неке кадровске промене у “Зорки“, формирано је здружено предузеће и мене су изабрали за комерцијалног директора. Право да кажем, и сам сам био изненађен, мени је тад била тридесет друга година, тада ја нисам мислио да сам млад али сам се питао колико сам зрео за неке послове.
У то време младима се указивало поверење?
- То је било врема кад је Кртста Аврамовић био генерални директор, и не само ја, него скоро цео тај наш стручни колегијум, то су углавном били људи између тридесет и тридесет пет година. И то је био смео потез, “Зорка“ је тада била у великим проблемима, јер колико год је била успешна желело се више него што је била та материјална основа, али савладало се. А ми, сећам се баш, млади, полетни, нисмо се ничега устручавали да не можемо и не знамо, по ономе “од куд знаш да не знаш, кад ниси пробао“. Било је тада велико поверење, то је некако било време где смо ми један другоме пуно веровали и радили тимски.
После комерцијалног директора на коју сте функцију отишли?
- Не мислим да су то биле неке функције, већ радна места. Када је Крста отишао, Александар Митровић је дошао за генералног, а мене су бирали за заменика. Била је пракса у “Зорки“ да ако је генерални на пример из економске струке онда је заменик из друге, била је то комбинација техничке и економске струке. И то је било 1972. године, са Митровићем сам блиско сарађивао, мислим девет година, и кад је он отишао у Привредну комору Србије, ето, онда сам ја био тај генерални и ту сам остао седам-осам година. После тога изабран сам у Извршно веће Србије, за потпредседника.
Који вам је период рада најупечатљивији?
- Ух... Најлепши период рада ми је после када сам са синовима формирао заједничку фирму, и тај рад, то је онако, знате нешто другачије. Није за поређење. Иако, далеко испред свега је рад у “Зорки“, то је, да не будем патетичан, некако једноставно речено, ви то радите и ви то волите. Нешто планирамо, инсталирамо, боримо се за то, али и уживамо кад успе. А онда и са људима са којима се ради, не само ради, ми смо се и дружили. Ми смо пуно радили али само знали да одемо на неке утакмице, на рекреацију и било је то лепо. У животу човек не може, знате, само по вертикали, него буде ту, што заслужених, што не заслужених удараца. Али, захвалан сам тој “Зорки“, стварно искрено, што ми је пружила прилику да ту развијем неке способности. Вероватно да нисам био лош чим сам све то прошао, негде би ме сачекали, ваљда, да ме смене. Нећу да кажем да све то што сам радио је било све паметно и све одлично, и право да вам кажем, то што сам ту научио и стекао, од тога се живело, и после у Влади. Јер ту се учи како да се организује нешто, како да се човек понаша, какао да се други анимирају да и они прихвате тај рад.
Дуго времена сте провели у “Зорки“?
- Ја сам од свих генералних најдуже био у фабрици, двадесет осам и по година. И кад су ме пратили, онда су то говорили, ја просто сам био збуњен, то је тако прошло све, тако брзо, просто невероватно. Када сам дошао у “Зорку“ она је имала мање од две хиљаде радника, а када сам одлазио већ је било једанасет хиљада, не само у Шапцу, већ по Србији и Југославији. Велика фабрика. Многи су то и пре мене, и заједно смо градили.
Како вам је данас када “Зорка“ није више оно што је била?
- Па знате, оно што сам рекао, две су љубави биле код мене, то је моја породица и “Зорка“. Није добро што се све то десеило са “Зоком“, али није се ни сасвим срушила, ипак је нешто остало. Нећу да кажем да ја сад ту нешто жалим, глупо би било, само мислим, уважавајући све што се десило, није морала да се сруши тако и толико, посебно у кадровском потенцијалу. Она је на томе градила своју снагу, на људима. Није морала тако да се растури.
И када сте отишли у Извршно веће у привреди су владале тешкоће?
- Како сам долазио на које место, вазда је тешкоћа било, ваљда ме то пратило. Када сам био тај генерални, онда је била страшна промена курса, слабљење динара, а “Зорка“ велики дужник. И сваки дан кад погледате пала вредност динара, то значи морате толико више, а ми смо имали доста производа који су били под државном контролом, цену ђубрива треба да коригујете а они не дају... Странци траже испуњење обавеза за кередите и сировине и њима се мора оправдати поверење, како. Извоз је био једно од решења, али “Зорка“ није грађена да би била извозна фабрика, и ако смо у том времену имали учешће извоза од 27 одсто у укупном приходу. Тако, увек је било проблема али смо се такође борили да остваримо такве резултате и не зависимо од државне помоћи.
После таквог система као што је “Зорка“, није сигурно било тешко радити у Влади?
- Није, иако је то велика промена. Да се нашалим, једна од великх промена, имао сам тамо проблем да не заспим на послу, фино уређено, потпуна тишина, а овде у фабрици четири колосека на њима стално неке локомотиве пиште, ударају вагони, погони се чују... Дођете из једне “Зорке“ која је велика, када човек све упозна тамо, после нема питања на која не може дати одговор. Прво време сам само читао и гледао да прикупим потребне податке, јер треба изаћи пред оне из министарства који траже једно, они из одбора траже друго, они трећи... и сад чекају да ми из Владе кажемо шта је шта. Али, мислим да сам после, ајде да кажем , после шест месеци могао да идем где год треба, у коју год фабрику и град, јер кад изађете из канцеларије Владе, е онда вас чекају питања на која се мора имати одговор, прави.
Онда су почела превирања, такозвано дешавање народа, и бука у Шапцу је била мало жешћа?
- Ја нисам био, знате, у првом реду оних који одлучују у Србији, али сам био ту у близини, био сам добро упознат шта се то љуља, куд све то иде. Не могу да се похвалим да сам то баш сасвим разумео. Нисам био спреман да то тако разумем, разне подметачине... Научен сам у “Зорки“, и кад нешто предлажем ја се залажем за то, и нису ми драги они који су против, али нема ту неког страха да је то нешто лоше. А ово што се дешавало тамо деведесетседме-осме, то је тако.
У Шапцу се тада организују протести на којима се чује све и свашта?
- Сад ћу вам рећи, Шабац је град, а то је један од разлога што га волим, који је успевао и у тим турбулентним временима да се очува, да не дозволи да не дође до тих сукоба личних. Све тамо до те осамдесетосме, када је оно почело са личним обрачунима. Ја мислим да је то лоша ствар била што се створило да су некако на челу Шапца углавном били људи скромног формата. Нису могли да изађу из дневног, па ако уземте ко је све то био, то нису неки нарочити интелектуални квалитети.... Није нико могао све то да заустави, и није било никога ко би то каналисао да се не претвори у те глупе обрачуне. Било је ту и часних људи, али недовољно да надговоре оне друге. После се видело, а и данас, ко је где. А друго, што се “Зорке “ тиче, ту су некако Зорка и Шабац у вези. Ми смо увек гледали као јединство, “Зорка“је имала неколико хиљада људи и било је важно да и Шабац има то што тим људима припада, културни живот , образовање, саобраћај... И зато је у свим развојним размерама Шапца, “Зорка “ била на челу. Али ипак мора се водити рачуна да Шабац и “Зорка“ нису исто. Шабац је фини град са традициојом и културом, вишеслојан је он, а “Зорка“ је ипак европска. Мислим да се тих година све то некако помешало, да они који су водили “Зорку“ нису то добро видели и дозволили су да се утопе у то политиканство и малограђанско. И онда је било то што је било.
И то је названо “дешавање народа“?
- Па на пример и у “Зорки “ је било то дешавање. Имате ситуацију да 450 људи није добило поверење приликом наводног гласања, а стара је истина кад у казану нешто кључа, не изађе горе оно што је добро, него онај талог и брлог испадне на површину. Тако да мислим да неки тада то нису довољно препознали, подлегли су еуфорији.
Турбуленције се тада дешавају и у врху власти?
- Право да вам кажем, од мене нико није тражио да поднесем оставку. Није. Али, где год сам радио, није да су ме људи волели, али да су ме поштовали, јесу. Ја сам до тада само напредовао. Мало се човек исквари у томе. Па озбиљно помислите то тако треба. Влада је опасно важна ствар, много је ту одлука, закона... Србија није баш тако мала а сви траже од Владе решења. А онда су кренули неки написи, те ... глупости да кажем и онда ви сад видите да се смањује чак и број телефонских позива, а и напољу се то осећа. А онда по новинама оно што пише, да је то тачно, лакше би било човеку. Ништа ја нисам радио случајно, али не и то што пише. А у новинама све више и више, па са треће стране на другу, па на прву... па се човек пита до које мере то треба да подноси. Знате, ја никад за себе нисам мислио да сам политичар, већ из струке... Питао председника Владе Десимира Јефтића, са којим сам и данас пријатељ, и он ми је рекао да радим по свом нахођењу. Председник скупштине ми је рекао “рачунамо на тебе, разговараћу о томе са Слободаном“. Прошло недељу дана, значи разговарали, не јављају... ја лепо узмем папир и напишем. Боље да ја то урадим, него да ме вуцарају ту. Предам, брзо су усвојили. Имао сам онај резон “не да нећете ви са мном, нећу ја са вама“. Ја располажем.
Јесте ли се осећали повређеним?
- Један добар пријатељ ми је рекао “видиш, ко год се бави јавним пословима мора да рачуна с тим да једног дана буде добро повређен“. Па нешто мислим, човек је у праву.
Раденко ЖуниЋ: Ту сам
На Ваше питање - где су шта раде, што се мене тиче ту сам, и поред година не живим у прошлости, и ако је се не стидим већ напротив, радије говорим о будућности. То ми свакако помаже да сам у друштву младих људи, оптимиста, стваралаца. Да надам се не будем досадан. Крећем се на релацији Београд-Шабац-Цер-Будва.
Надам се да ћете Ви или неки други новинари потражити оне који су у време „антибирократске револуције“ умишљали да су Богом дани, важни, да ће они доћи на место оних који ће бити смењени, подбуњивали народ и посебно раднике, лагали, измишљали, уништавали.
Шта раде они „шерифи“ што су ногама отварали врата. Били силе.
Где су и шта данас раде они поносни радници Шапца и „Зорке“, шта је са њиховим фабрикама
Очигледно да се Шабац бори за боље сутра, да опет буде међу водећим општинама у Србији. Исцелиће и „Зорка“ своје ране. Преструктуирати се. Реализовати развојне замисли.
Желим наравно све најбоље „Зорки“ и Шапцу. То ће увек бити моја фабрика мој град.
ПОСЛЕ ИЗВРШНОГ ВЕЋА
После одласка са функције потпредседника Извршног већа, имао сам више понуда за нови посао. Био сам чврсто опредељен да не идем ни на какву функцију која је у вези са политиком, нисам хтео ни у предузећа или банке са којима је „Зорка“ била у пословним односима у време док сам тамо радио. Такође, био сам решен да не будем нигде било какав „генерални“. Желео сам да се вратим стручном, пре свега комерцијално-економском послу. Веровао сам у себе, своје стручне и организационе способности, а осећао сам и неко гађење према општој клими у друштву, а нарочито према новим политичарима, самопроглашеним победницима. Ту наравно не мислим само на савезне и републичке, већ нарочито на локалне.
Без обзира на ограничења која сам себи поставио, релативно брзо сам добио понуду да дођем у „Југохемију“, угледну спољно трговинску фирму. Ту сам годину дана био помоћник а затим, још шест година до одласка у пензију, заменик генералног директора. То су биле године санкција и великих ломова. Знањем које сам стекао у „Зорки“ и упорношћу, битно сам допринео да фирма опстане, преструктуира пословање и чак ојача. И данас, и увек, сам захвалан „Зорки“ што ми је пружила прилику да се оспособим за те послове.
Годе ми веома позитивне званичне оцене органа и људи у „Југохемији“ за мој рад и допринос у тој средини.
Годину дана пошто сам стекао минималне услове за пензију, заједно са пријатељем, формирао сам приватно предузеће „Либертас“. Било је то и за мене ново искуство и изазов.
Данас је “Либертас“ прерастао у “Либертас-групу“ са три фирме, запошљава између 160-200 радника, производи и извози. Власници су моји синови, синовац и ја. Наравно, све је то изграђено у Шапцу.
У време када се све што је било омаловажава, углавном од оних који ништа нису створили, а између осталог са потцењивањем говори и о „социјалистичким директорима“, покушао сам, и надам се заједно са синовима успео, да и у овим временима покажем своје умеће. Чини ме то задовољним.
МЕСТО НА ТРЖИШТУ
Желео бих да истакнем нешто што можда и није толико присутно при оцени успешности пре свега привредног развоја и посебност „Зорке“ у томе.
Развој је много сложеније питање него што је сама изградња неке фабрике или погона. Један од великих проблема наше бивше државе били су бројни објекти изграђени уз примену чак и савремене технологије, али никада нису нашли место ни на домаћем, а камо ли на иностраном тржишту. Да не замарам примерима као што су железаре, разни медијапани, Фени, Глоговац и маса мањих.
Идеја се свакако зачиње код луцидних појединаца, или служби, разрађује у развојним службама, а проверава интердисциплинарно уз учешће не само техничких стручњака, већ и других струка, познаваоци тржишта-комерцијалисти, финансијери, правници.
Пројекат је успешан, тек ако се рационално пројектује, оствари квалитетан производ уз рационално и економично вођење процеса за шта су неопходни стручни кадрови, обезбеди финансијско праћење и нарочито, ако се оствари добар и савремен тржишни наступ.
„Зорка“ је својом организацијом, нивоом пословне културе и стручношћу својих кадрова, обезбедила јединство битних функција за успешну реализацију својих развојних планова. То су пре свега функције развоја, производње и комерцијална. Упорно, систематично и без примитивне суревњивости, грађене су нове фабрике, пуштане у производњу и систематски освајано тржиште.
Тек када се „Зорка“ изборила за место на тржишту, и када је нова производња почела да доноси добит, могло се рећи да је развојни пројекат успешно реализован. Према томе развој траје много дуже него што је сама инвестициона изградња. Наравно ни једна функција није отуђена, већ се послови обављају и проблеми решавају у блиској сарадњи.
Мислим да је то а не генијалност идеја омогућило да се скоро сви развојни пројекти успешно докажу, без примера грубих промашаја.
Ја сам стицајем околности највећи део свога радног века у фабрици био на тој страни која је окренута тржишту. Знам да нема производа за којим ће купци унапред грабе. За сваку производњу мора се обавити и стручна тржишна припрема, уз систематски упоран рад.
„Зорка“ је имала изузетне кадрове који су имали ауторитет на тржишту. Наравно нису то само економисти, већ и људи техничких струка. Било ми је задовољство да сарађујем са њима и хвала им.
Ортодоксни златиборац, поносан на родни крај, још поносније прича о оцу који је био обалски радник, Раденко је заволео Шабац где се школовао, стекао породицу и у њему остао да и данас, понекад, не радо и без патетике, подсети кад су га неки новинари, понукани такође неким ниско моралним политичарима, стављали на стуб срама. Каже да је поносан на оно што је у “Зорки“ радио и урадио, и вели да је то чинио како је најбоље знао и умео и колико је могао.
У првој години мандата Раденка Жунића, на месту генералног директора, отворена је Фабрика за производњу ПВЦ-а, а три године потом Бели лимови, за које је скоро већи проблем од градње био у обезбеђењу сировина. Тих година изграђена је и Алатница, па погон за прераду лековитог биља и погон за израду рентген филмова у оквиру Фармације. Тада је извршено и енергетско снабдевање, односно урађена гасификација “Зорке“, реконструисана унутрашња инфраструктура као и улица Народних хероја која пролази кроз “Зорку“. У састав ове Хемијске индустрије тада је, у жестокој конкуренцији, са “Кабловима“ и “Трепчом“, ушао рудник “Сува руда“ из Рашке а изграђено је и 160 станова у шабачком насељу Тркалиште и очуване све мере из области друштвеног стандарда.
Причу за “Глас Подриња“ је нерадо прихватио, што због дугогодишње пасивности од јавних наступа а више због већ поменутих писанија која су од његовог живота и рада хтела да направе афере.
Раденко Жунић је рођен у Белој Реци на Златибору, а у Шабац је са породицом доселио 1946. године. На Златибору је почео први разред, завршио га у Шапцу, после осмогодишње школе завршио је средњу техничку, машински одсек а по одслужењу војног рока, педесет девете године, запослио се у “Зорки“. Прво радно место овог машинског техничара било је у Конструкционом бироу да би му после две године предложили да пређе у Комерцијални сектор где је водио увоз опреме и резервних делова, и ту остао неколико година.
- У “Зорки“ је у то време постојао један покрет образовања и школовања. Наравно, није то само била воља појединаца, већ и сама фабрика је у том времену, па и после у оном о којем могу да говорим, имала политику сталне подршке и стимулисања људи да се дошколују. Пуно је ту средстава уложено али је много “Зорка“ тиме добила. Ја сам се уписао на Вишу комерцијалну школу, овде у Шапцу и то завршио. А оно, знате, кад се испењете на брдо неко, ви видите веће брдо, па би сте ишли и до тог другог брда. Ја сам тако наставио на Економском факултету и дипломирао шездесет седме године. Паралелно с тим сам, наравно, радио у “Зорки“. Прво као техничар у “Конструкционом“ па референт, горе, у Комерцијалном сектору, па сам после био ту, како то иде самостални референт, па шеф пословнице... Прошао сам те етапе.
Да ли је тада била пракса да се прође кроз разне секторе ради стицања искуства?
- Како да не, право да вам кажем, ја сам то увек после говорио сарадницима, ама бре људи, кад си директор нечега мораш бар за неку област да будеш стручан, не можеш за све, али у једној области мора да си одличан, јер од тога ћеш можда да живиш, не да си директор, већ финансијски стручњак, комерцијалиста, стручњак за производњу вештачких ђубрива или цинка... И то се показало добрим. Ја мислим да је у “Зорки“ постојала та добра пракса, човек сам себе изграђује, а онда се ту радило интердисциплинарно, сарађујете не само са онима који исто мисле и исто знају као ви, него и са људима друге струке, размењујете искуства, и то је вишеструко свима користило.
После, мислим да је то била шездесет пета година, биле су неке кадровске промене у “Зорки“, формирано је здружено предузеће и мене су изабрали за комерцијалног директора. Право да кажем, и сам сам био изненађен, мени је тад била тридесет друга година, тада ја нисам мислио да сам млад али сам се питао колико сам зрео за неке послове.
У то време младима се указивало поверење?
- То је било врема кад је Кртста Аврамовић био генерални директор, и не само ја, него скоро цео тај наш стручни колегијум, то су углавном били људи између тридесет и тридесет пет година. И то је био смео потез, “Зорка“ је тада била у великим проблемима, јер колико год је била успешна желело се више него што је била та материјална основа, али савладало се. А ми, сећам се баш, млади, полетни, нисмо се ничега устручавали да не можемо и не знамо, по ономе “од куд знаш да не знаш, кад ниси пробао“. Било је тада велико поверење, то је некако било време где смо ми један другоме пуно веровали и радили тимски.
После комерцијалног директора на коју сте функцију отишли?
- Не мислим да су то биле неке функције, већ радна места. Када је Крста отишао, Александар Митровић је дошао за генералног, а мене су бирали за заменика. Била је пракса у “Зорки“ да ако је генерални на пример из економске струке онда је заменик из друге, била је то комбинација техничке и економске струке. И то је било 1972. године, са Митровићем сам блиско сарађивао, мислим девет година, и кад је он отишао у Привредну комору Србије, ето, онда сам ја био тај генерални и ту сам остао седам-осам година. После тога изабран сам у Извршно веће Србије, за потпредседника.
Који вам је период рада најупечатљивији?
- Ух... Најлепши период рада ми је после када сам са синовима формирао заједничку фирму, и тај рад, то је онако, знате нешто другачије. Није за поређење. Иако, далеко испред свега је рад у “Зорки“, то је, да не будем патетичан, некако једноставно речено, ви то радите и ви то волите. Нешто планирамо, инсталирамо, боримо се за то, али и уживамо кад успе. А онда и са људима са којима се ради, не само ради, ми смо се и дружили. Ми смо пуно радили али само знали да одемо на неке утакмице, на рекреацију и било је то лепо. У животу човек не може, знате, само по вертикали, него буде ту, што заслужених, што не заслужених удараца. Али, захвалан сам тој “Зорки“, стварно искрено, што ми је пружила прилику да ту развијем неке способности. Вероватно да нисам био лош чим сам све то прошао, негде би ме сачекали, ваљда, да ме смене. Нећу да кажем да све то што сам радио је било све паметно и све одлично, и право да вам кажем, то што сам ту научио и стекао, од тога се живело, и после у Влади. Јер ту се учи како да се организује нешто, како да се човек понаша, какао да се други анимирају да и они прихвате тај рад.
Дуго времена сте провели у “Зорки“?
- Ја сам од свих генералних најдуже био у фабрици, двадесет осам и по година. И кад су ме пратили, онда су то говорили, ја просто сам био збуњен, то је тако прошло све, тако брзо, просто невероватно. Када сам дошао у “Зорку“ она је имала мање од две хиљаде радника, а када сам одлазио већ је било једанасет хиљада, не само у Шапцу, већ по Србији и Југославији. Велика фабрика. Многи су то и пре мене, и заједно смо градили.
Како вам је данас када “Зорка“ није више оно што је била?
- Па знате, оно што сам рекао, две су љубави биле код мене, то је моја породица и “Зорка“. Није добро што се све то десеило са “Зоком“, али није се ни сасвим срушила, ипак је нешто остало. Нећу да кажем да ја сад ту нешто жалим, глупо би било, само мислим, уважавајући све што се десило, није морала да се сруши тако и толико, посебно у кадровском потенцијалу. Она је на томе градила своју снагу, на људима. Није морала тако да се растури.
И када сте отишли у Извршно веће у привреди су владале тешкоће?
- Како сам долазио на које место, вазда је тешкоћа било, ваљда ме то пратило. Када сам био тај генерални, онда је била страшна промена курса, слабљење динара, а “Зорка“ велики дужник. И сваки дан кад погледате пала вредност динара, то значи морате толико више, а ми смо имали доста производа који су били под државном контролом, цену ђубрива треба да коригујете а они не дају... Странци траже испуњење обавеза за кередите и сировине и њима се мора оправдати поверење, како. Извоз је био једно од решења, али “Зорка“ није грађена да би била извозна фабрика, и ако смо у том времену имали учешће извоза од 27 одсто у укупном приходу. Тако, увек је било проблема али смо се такође борили да остваримо такве резултате и не зависимо од државне помоћи.
После таквог система као што је “Зорка“, није сигурно било тешко радити у Влади?
- Није, иако је то велика промена. Да се нашалим, једна од великх промена, имао сам тамо проблем да не заспим на послу, фино уређено, потпуна тишина, а овде у фабрици четири колосека на њима стално неке локомотиве пиште, ударају вагони, погони се чују... Дођете из једне “Зорке“ која је велика, када човек све упозна тамо, после нема питања на која не може дати одговор. Прво време сам само читао и гледао да прикупим потребне податке, јер треба изаћи пред оне из министарства који траже једно, они из одбора траже друго, они трећи... и сад чекају да ми из Владе кажемо шта је шта. Али, мислим да сам после, ајде да кажем , после шест месеци могао да идем где год треба, у коју год фабрику и град, јер кад изађете из канцеларије Владе, е онда вас чекају питања на која се мора имати одговор, прави.
Онда су почела превирања, такозвано дешавање народа, и бука у Шапцу је била мало жешћа?
- Ја нисам био, знате, у првом реду оних који одлучују у Србији, али сам био ту у близини, био сам добро упознат шта се то љуља, куд све то иде. Не могу да се похвалим да сам то баш сасвим разумео. Нисам био спреман да то тако разумем, разне подметачине... Научен сам у “Зорки“, и кад нешто предлажем ја се залажем за то, и нису ми драги они који су против, али нема ту неког страха да је то нешто лоше. А ово што се дешавало тамо деведесетседме-осме, то је тако.
У Шапцу се тада организују протести на којима се чује све и свашта?
- Сад ћу вам рећи, Шабац је град, а то је један од разлога што га волим, који је успевао и у тим турбулентним временима да се очува, да не дозволи да не дође до тих сукоба личних. Све тамо до те осамдесетосме, када је оно почело са личним обрачунима. Ја мислим да је то лоша ствар била што се створило да су некако на челу Шапца углавном били људи скромног формата. Нису могли да изађу из дневног, па ако уземте ко је све то био, то нису неки нарочити интелектуални квалитети.... Није нико могао све то да заустави, и није било никога ко би то каналисао да се не претвори у те глупе обрачуне. Било је ту и часних људи, али недовољно да надговоре оне друге. После се видело, а и данас, ко је где. А друго, што се “Зорке “ тиче, ту су некако Зорка и Шабац у вези. Ми смо увек гледали као јединство, “Зорка“је имала неколико хиљада људи и било је важно да и Шабац има то што тим људима припада, културни живот , образовање, саобраћај... И зато је у свим развојним размерама Шапца, “Зорка “ била на челу. Али ипак мора се водити рачуна да Шабац и “Зорка“ нису исто. Шабац је фини град са традициојом и културом, вишеслојан је он, а “Зорка“ је ипак европска. Мислим да се тих година све то некако помешало, да они који су водили “Зорку“ нису то добро видели и дозволили су да се утопе у то политиканство и малограђанско. И онда је било то што је било.
И то је названо “дешавање народа“?
- Па на пример и у “Зорки “ је било то дешавање. Имате ситуацију да 450 људи није добило поверење приликом наводног гласања, а стара је истина кад у казану нешто кључа, не изађе горе оно што је добро, него онај талог и брлог испадне на површину. Тако да мислим да неки тада то нису довољно препознали, подлегли су еуфорији.
Турбуленције се тада дешавају и у врху власти?
- Право да вам кажем, од мене нико није тражио да поднесем оставку. Није. Али, где год сам радио, није да су ме људи волели, али да су ме поштовали, јесу. Ја сам до тада само напредовао. Мало се човек исквари у томе. Па озбиљно помислите то тако треба. Влада је опасно важна ствар, много је ту одлука, закона... Србија није баш тако мала а сви траже од Владе решења. А онда су кренули неки написи, те ... глупости да кажем и онда ви сад видите да се смањује чак и број телефонских позива, а и напољу се то осећа. А онда по новинама оно што пише, да је то тачно, лакше би било човеку. Ништа ја нисам радио случајно, али не и то што пише. А у новинама све више и више, па са треће стране на другу, па на прву... па се човек пита до које мере то треба да подноси. Знате, ја никад за себе нисам мислио да сам политичар, већ из струке... Питао председника Владе Десимира Јефтића, са којим сам и данас пријатељ, и он ми је рекао да радим по свом нахођењу. Председник скупштине ми је рекао “рачунамо на тебе, разговараћу о томе са Слободаном“. Прошло недељу дана, значи разговарали, не јављају... ја лепо узмем папир и напишем. Боље да ја то урадим, него да ме вуцарају ту. Предам, брзо су усвојили. Имао сам онај резон “не да нећете ви са мном, нећу ја са вама“. Ја располажем.
Јесте ли се осећали повређеним?
- Један добар пријатељ ми је рекао “видиш, ко год се бави јавним пословима мора да рачуна с тим да једног дана буде добро повређен“. Па нешто мислим, човек је у праву.
Раденко ЖуниЋ: Ту сам
На Ваше питање - где су шта раде, што се мене тиче ту сам, и поред година не живим у прошлости, и ако је се не стидим већ напротив, радије говорим о будућности. То ми свакако помаже да сам у друштву младих људи, оптимиста, стваралаца. Да надам се не будем досадан. Крећем се на релацији Београд-Шабац-Цер-Будва.
Надам се да ћете Ви или неки други новинари потражити оне који су у време „антибирократске револуције“ умишљали да су Богом дани, важни, да ће они доћи на место оних који ће бити смењени, подбуњивали народ и посебно раднике, лагали, измишљали, уништавали.
Шта раде они „шерифи“ што су ногама отварали врата. Били силе.
Где су и шта данас раде они поносни радници Шапца и „Зорке“, шта је са њиховим фабрикама
Очигледно да се Шабац бори за боље сутра, да опет буде међу водећим општинама у Србији. Исцелиће и „Зорка“ своје ране. Преструктуирати се. Реализовати развојне замисли.
Желим наравно све најбоље „Зорки“ и Шапцу. То ће увек бити моја фабрика мој град.
ПОСЛЕ ИЗВРШНОГ ВЕЋА
После одласка са функције потпредседника Извршног већа, имао сам више понуда за нови посао. Био сам чврсто опредељен да не идем ни на какву функцију која је у вези са политиком, нисам хтео ни у предузећа или банке са којима је „Зорка“ била у пословним односима у време док сам тамо радио. Такође, био сам решен да не будем нигде било какав „генерални“. Желео сам да се вратим стручном, пре свега комерцијално-економском послу. Веровао сам у себе, своје стручне и организационе способности, а осећао сам и неко гађење према општој клими у друштву, а нарочито према новим политичарима, самопроглашеним победницима. Ту наравно не мислим само на савезне и републичке, већ нарочито на локалне.
Без обзира на ограничења која сам себи поставио, релативно брзо сам добио понуду да дођем у „Југохемију“, угледну спољно трговинску фирму. Ту сам годину дана био помоћник а затим, још шест година до одласка у пензију, заменик генералног директора. То су биле године санкција и великих ломова. Знањем које сам стекао у „Зорки“ и упорношћу, битно сам допринео да фирма опстане, преструктуира пословање и чак ојача. И данас, и увек, сам захвалан „Зорки“ што ми је пружила прилику да се оспособим за те послове.
Годе ми веома позитивне званичне оцене органа и људи у „Југохемији“ за мој рад и допринос у тој средини.
Годину дана пошто сам стекао минималне услове за пензију, заједно са пријатељем, формирао сам приватно предузеће „Либертас“. Било је то и за мене ново искуство и изазов.
Данас је “Либертас“ прерастао у “Либертас-групу“ са три фирме, запошљава између 160-200 радника, производи и извози. Власници су моји синови, синовац и ја. Наравно, све је то изграђено у Шапцу.
У време када се све што је било омаловажава, углавном од оних који ништа нису створили, а између осталог са потцењивањем говори и о „социјалистичким директорима“, покушао сам, и надам се заједно са синовима успео, да и у овим временима покажем своје умеће. Чини ме то задовољним.
МЕСТО НА ТРЖИШТУ
Желео бих да истакнем нешто што можда и није толико присутно при оцени успешности пре свега привредног развоја и посебност „Зорке“ у томе.
Развој је много сложеније питање него што је сама изградња неке фабрике или погона. Један од великих проблема наше бивше државе били су бројни објекти изграђени уз примену чак и савремене технологије, али никада нису нашли место ни на домаћем, а камо ли на иностраном тржишту. Да не замарам примерима као што су железаре, разни медијапани, Фени, Глоговац и маса мањих.
Идеја се свакако зачиње код луцидних појединаца, или служби, разрађује у развојним службама, а проверава интердисциплинарно уз учешће не само техничких стручњака, већ и других струка, познаваоци тржишта-комерцијалисти, финансијери, правници.
Пројекат је успешан, тек ако се рационално пројектује, оствари квалитетан производ уз рационално и економично вођење процеса за шта су неопходни стручни кадрови, обезбеди финансијско праћење и нарочито, ако се оствари добар и савремен тржишни наступ.
„Зорка“ је својом организацијом, нивоом пословне културе и стручношћу својих кадрова, обезбедила јединство битних функција за успешну реализацију својих развојних планова. То су пре свега функције развоја, производње и комерцијална. Упорно, систематично и без примитивне суревњивости, грађене су нове фабрике, пуштане у производњу и систематски освајано тржиште.
Тек када се „Зорка“ изборила за место на тржишту, и када је нова производња почела да доноси добит, могло се рећи да је развојни пројекат успешно реализован. Према томе развој траје много дуже него што је сама инвестициона изградња. Наравно ни једна функција није отуђена, већ се послови обављају и проблеми решавају у блиској сарадњи.
Мислим да је то а не генијалност идеја омогућило да се скоро сви развојни пројекти успешно докажу, без примера грубих промашаја.
Ја сам стицајем околности највећи део свога радног века у фабрици био на тој страни која је окренута тржишту. Знам да нема производа за којим ће купци унапред грабе. За сваку производњу мора се обавити и стручна тржишна припрема, уз систематски упоран рад.
„Зорка“ је имала изузетне кадрове који су имали ауторитет на тржишту. Наравно нису то само економисти, већ и људи техничких струка. Било ми је задовољство да сарађујем са њима и хвала им.
Најновији број
18. април 2024.
